субота, 29. април 2017.

Зашто Београд штити њемачку политику стварања Велике Албаније?

Зашто званични Београд и његови неолиберални медији прикривају њемачку кривицу покретања могућег балканског сукоба, пребацујући је на Турску? Иако је и Турска историјски српски непријатељ, у овом случају ипак није главна!

Једноставно, и вјероватно зарад власатитих интереса, београдска политичка класа не жели да се замјери свом великом пријатељу – Берлину.
И мање упућеним познаваоцима историје није непознато да су Њемачка и балкански муслимани били у пакту у протекла два, и једина свестка рата. Кроз минуле вјекове, многима није непозната ни љубав Беча и Истанбула, на штету и коб балканских Словена, посебно православних.
По окончању Другог свјетског рата, диктатом и толерантношћу побједника, углавном руске Црвене армије, Немачка је замишљена да буде „нормална“ земља; не да поново започиње крваве свјетске ратове, него цивилизована земља рада, дипломатије и мира.
Само у Другом свјетском рату, Нијемци су „успјели“ уништити преко 40 милиона Словена, од тога око 32 милиона православних, и опет ђавола траже.
Велика Албанија против Русије и православља
Данас управо гледамо хаос и покушај преврата у македонској Скупштини. И албанска мањина на југу Србије, која живи у енклави која се граничи са Косовом, тражи посредством тзв. државе Косово припајање будућој Великој Албанији…
Стварање „Велике Албаније“ би створило хаос на Балкану, па и Европи – отворило би балканску Пандорину кутију. Још 2001. године је остварење пројекта „Призренске лиге“, плана стварања Велике Албаније, покренуо македонске Албанце у покушају да се издвоје од својих словенских сународника – православних Македонаца.
Ланчана реакција би била проширена. Босански Хрвати би настојати да се интегришу у Републику Хрватску, одвајајући и дио територије БиХ. То би изазвало поновљен бошњачко-хрватски сукоб.
Надаље, готово извјестан одлазак Републике Српске из БиХ, такође не би прошао мирно, а отворио би питање постојаности тренутно контролисане границе Србије.
Охрабрени промјенама, и косметски Срби би покушали да се потпуно одвоје од албанског становништва. Ни православна Грчка не би остала недирнута, нити православна Бугарска пуки посматрач.
Значајна већина становништва Црне Горе би сигурно тражила поновно уједињење са Србијом, док би албанска мањина тражила припајање својој матици. Укратко, ниједно национално питање на Балкану није ријешено, нити ће икад бити ријешено мирним путем.
Четврти рајх и Запад би несумњиво одбили да виде и признају стварно стање, поготову да би спријечили насиље, јер ни Русија, па ни Турска, на свој начин, не би глумиле мутаве посматраче. У чему се сви на Западу слажу, Њемачка коло води, јесте да се учини све, па ако је потребно покрене и рат, само да се неутралише руски утицај на Балкану.
Србију на кољена, Русију даље од Балкана
Међутим, прво због свог насилног карактера, нешто и због слабљења СССР, нешто због економског јачања, већ током 1990-их, мјехурић о цивилозавној Њемачкој је почео да се распршује. Уз помоћ њемачких медија, Немачка је успјела да увуче НАТО снаге, да за њену корист почини злочин против Срба и Србије.
Утицајни Франкфуртер алгемајне је написао да Њемачка има „…доказ о својој спремности да води..“. Њујорк тајмс пише: „Немачки званичници су све склонији војној интервенцији, само да се заустави насиље на Косову.“ Први пут послије пораза у Другом свјетском рату, пријатељ данашње наше владе је одлучио да по ко зна који пут убија православне Словене и уништава њихову имовину.
Уз „активну“ загласност Вашингтона и осталих земаља из романо-германске цивилизације, Берлин је одлучио да поврати стари сјај, да контролише Балкан, да омета долазак руских енергената, да контролише Босфор, да буде главни у Европи, да пороби све словенско и православно – све до руске западне границе.
Понижавајући Србе, Берлин страсно жели да се освети држави која га је одбранила од Наполеона, и која га није ометала приликом уједињења. Берлин је, полажући право на поробљавање цијеле Европе, од почетка, директно, јавно и германски агресивно био укључен у распад СФР Југославије.
Бизмаркова престоница је отворено подржавала и наоружавала бивше југословенске сепаратистичке републике, обје с католичком већином. Да је деведесетих Берлин често крио своју агресивност иза надмене политике Вашингтона, све се више открива.
Косово прије свега
Из више разлога, отворено се стављајући на страну про-нацистичких Албанаца и терориста, Берлину је ипак био приоритет изазивање рата на Космету. Нијемци су хтјели по сваку цијену да бомбардују Србију.
Иако је због своје нацистичке прошлости, Њемачка требала да буде држава мира, рада и дипломатије, није више могла прикривати своју генетску агресивност. Чланак у Њујорк тајмсу из 1998. године показује како је министар одбране, Волкер Рухе, упорно гурао причу о потреби да НАТО бомбардује Србију: „Ускоро, нешто мора да се предузме, не можемо само да сједимо и чекамо!“
Нијемци су, подржани својим западним савезницима, помогли наоружавање и обуку албанских терориста, како би преко њих, као и у претходним ратовима, успоставили и унаприједили своју хегемонију на Балкану, по истом обрасцу као њихови нацистички преци који су два пута покушали да контролишу то раскршће цивилизација.
„Вук длаку мијења, али ђуд никада“, тако је било и са Њемачком; ништа се није промијенило, само нова лица која траже нове локве крви на Балкану.
Нијемци су били главни у организацији и финансирању оснивања ОВК ( Ослободилачка војска Косова), која је требала да провоцира, напада безбједносне снаге и институције Србије и, на крају, да уз помоћ НАТО-а води отворени рат против Срба.
Не подсјећајући се на агресивну политику Аустрије и њеног насилног односа према Словенима, Нијемци су увијек жељели и хтјели да владају Балканом и Европом, посебно су били „ангажовани“ у Првом и у Другом светском рату, регрутујући у нацистичке СС дивизије: Албанце, словенске муслимане, Хрвате и галицијске Украјинце – све што није припадало православној вјери.
Тако су Нијемци нацисти, мало и уз помоћ српских издајника (стално су међу нама, на челу посебно), поробили Балкан, убијајући и кољући православце, посебно Србе: на улици, у кућама, у логорима или, гдје су стизали. Истине ради, и стотне хиљада  несрба, антинациста, страдали су од њемачке традиционално злочиначке руке.
Уз милионске, углавном руске жртве, Трећи Рајх је скршен, Берлин сравњен са земљом, Други светски рат је крваво окончан 1945. године. Многи су, надајући се немогућем, жељели да вјерују да се Њемачка никада неће повампирити, вратити ратним походима. Па, је ли им се остварила нада?
Ђаво никад не мирује, тако су њемачки инстрруктори 90-их година почели да обучавају потомке шиптарских балиста, албанских нациста, савремених терориста, припремајући их за будуће припаднике злочиначке ОВК, кичму у борби уједињења са земљом из које су некад бјежали у Србију.
Послије свега, коме су ти албански злочинци препродавали људске органе, крволочно узимане од неалбанаца, није тешко претпоставити. Но, то су зликовци радили „нелегално“.
Међутим, да иронија буде већа, ваљда под притиском „пријатеља“ из Берлина, свједоци смо како се и у Београду припрема неки закон о „трансплатацији неких људских органа“, узимања крви или тако нешта.
Као, важно је да буде легално, за разлику од шиптара који су то чинили нелегално и насилно. Ако и та швапска жеља „прође“ код својих српских дужника, српска сиротиња ће морати „добровољно“ давати своје и једине јој преостале органе. За утјеху, неће и шиптарским посредницима.

Допринос званичног Београда шиптарској ствари, није за подцијенити!
Извор: Српски културни клуб/Миленко Вишњић

Штампа

0 коментари::

Постави коментар