недеља, 04. јун 2017.

Вучић: ЕУ и НАТО су приоритет, заборавите српске жртве!

Каква трагедија, 12. фебруара 2016. српска скупштина, 100% састављена од еврофанатика, ратификовала је споразум са НАТО-ом. И предсједник земље Србије је пожурио да стави свој цијењени потпис на тај кобни документ.

Вјечити сањари европског пута, ударили су свој историјски печат на судбину Србије; дали су НАТО-у све – све оне услове које Запад није тражио ни у Рамбујеу прије 17 година.
Другим ријечима, оно што је на крају 20. вијека за Милошевића било далеко од црвене линије, полутајно, корак по корак, снисходљиво и покорно – током протеклих 16 година, водећим еврофанатицима Србије, постала је примамљива и фер понуда.
Српска Гебелсова пропаганда
Дакле, недавно су еврофанатици објеручке прихватили пакт са НАТО-ом, хвалећи се јавности о постигнутом успјеху и заштити већ одбачених Срба на Космету. Разумљиво је свима, да су то постигли на својим, и само својим „националним фреквенцијама“, чија моћ испирања мозга, премашује и снагу записану о Гебелсовој нацистичкој пропаганди.
Како год, режимска пропагандна машинерија је произвела за њих добре резултате. Исплатио им се труд убјеђивања напаћеног народа, па и на задњим, и по стоти пут, ванредним изборима. Космет је за њих завршена прича – нико га више не помиње, нити га је ко од НАТОфанатика помињао у предизборној кампањи.
Од укупног гласачког тијела, мање од 50% је испунило своју грађанску дужност – изашло је на изборе. И поново, и ко зна по који пут, и на којим ванредним изборима, збуњени народ им је указао повјерење, јачајући и њихов мандат на наставаку спровођења колонијалне демократије, у већ подијељеној и опустошеној земљи Србији.
Да је таква политика водила потпуном губитку суверенитета, колонијалној зависности, дужничком ропству; до потпуног нестанка какве-такве привреде и уништења пољопривреде, одавно је осјетила поштена, незапослена, задужена и изгладњела српска класа. О дугогодишњој неконтролисаној пљачкашкој приватизацији и поклањању природних ресурса, знају и српске птице на грани.
Од Рамбујеа до НАТО злочина
Намјерно смо поставили високе захтјеве које Срби морају испунити. Њима је потребно мало бомбардовања, а то је оно што ће добити.” Ово су биле ријечи изговорене током паузе на конференцији у Рамбујеу, у фебруару 1999. године, описујући предлог мировног споразума, а изговорила га је познати НАТО лобиста и србомрзац, тадашњи амерички државни секретар, Медлин Олбрајт.
Док су изговаране ове познате зликовачке ријечи, у НАТО штабу су ужурбано вршене припреме за бомбардовање Србије. Већ у то вријеме или нешто мало касније, и тзв. српска опозиција се у Будимпешти спремала за преврат у Србији. Да српска несрећа буде још већа, у вријеме ових догађаја, на челу Русије су већ били руски НАТОфанатици.
Уиграна екипа: под надзором НАТО-а, српска опозиција (а ова уз помоћ добро припремљеног и наоружаног милитантног ОТПОР-а и тзв. НВО) ће паљењем и жарењем срушити пола Београда, а актуелну власт легално смјенити. То ће бити почетак стварања услова за први конкретан корак окупације Србије, и добровољној предаји 15% њене територије.
Космет ће бити окупиран, а гаранција вјечитог НАТО задржавања у Србији, биће изградња НАТО базе Бондстил код Урошевца. Тако се и десило. НАТО се улогорио у Србији, жели, опет уз помоћ српских еврофанатика, да се удомаћи на цијелој њеној територији, и прије Руса заузме стратешке положаје на цијелом Балкану.
Као резултат одбијања ултиматума у Рамбујеу, и познатих позива еврофанатика Ђинђића и његових сабораца, НАТО је 24. марта 1999. године у 20:45 часова почео ваздушне нападе на војне и цивилне циљеве у СРЈ. Немилосрдно и непрекидно бомбардовање СРЈ трајало је 78 дана, гађајући највише цивилне објекте, убијајући и рањавајући хиљаде недужних и немоћних цивила.
Чак ни до данас, након 17 година, ни број страдале дјеце власт није ни покушала да утврди. Наводно, заузета је пречим послом – послом, евроатланских интеграција.
Од НАТО злочина до државног удара
Иако овај злочин никада није одобрен од стране Савета безбједности УН, НАТО је успио да потпуно уништи оно што је грађено 100 година: 89 фабрика и индустријских постројења, 48 болница и амбуланти, 70 школа, 18 вртића, 9 универзитетских зграда, 4 дома, 82 моста, 35 цркава, 29 манастири… Око 100 милијарди долара материјалне штете на инфраструктури и економији земље, због незамјерања Западу, још нико од Владајућих није ни покушао да утврди.
Бомбардовање је био предуслов за покретање процеса Петооктобарског преврата 2000. године, финансиран посредством фондације Сорос. Немоћан, малодушан или због личног интереса, мањи број Срба је прихватио пуч као свршен чин; дајући тако легитимитет стању послије преврата, као легалној и легитимној политичкој промјени.
Тако, већ дугих шеснаест година, мање од половине српског гласачког тијела излази на изборе. Међутим, психолози виде мазохизам у томе, што неки од њих и даље гласају за оне који су позивали НАТО злочинце да убијају недужну, додуше – не и њихову дјецу. Није ни то без много смисла: западна цивилизација је, помогнута српским оперативцима на терену, бомбардовала тамо неку русофилску дјецу.
Криви су што су жртве НАТО злочина
Иако су од 2000. до данас, на власти у Србији били увијек еврофанатици, ниједна од тих грађанских влада се није удостојила да потроши макар један ММФ долар на утврђивање тачног броја српских жртава НАТО злочина.
Није, јер неће да се замјере својим западним и НАТО пријатељима. Друго, тим и таквим владама, све српске жртве су само непотребни терет – ноћна мора и кост у грлу; куга за њихову ионако нечисту савјест, ако је уопште имају.
Послије нацистичко-усташког геноциида над Србима, највећа трагедија у њиховој историји десила се током НАТО бомбардовања 1999. године. Током НАТО агресије, чак су кориштене и строго забрањене касетне бомбе, као и гранате оплемењене осиромашеним уранијумом. Лаици процјењују да је убијено преко 2.000,  а повријеђено око 10.000 цивила.
Иако је неформално агресор, НАТО се држи међународних норми и формалности и, не гурајући прст у око Русији и њеним савезницима, желећи какав-такав легитимитет за окупацију цијеле територије Србије. Деценијско НАТО искуство је показало да се то може постићи само ослањањем на домаће демократске снаге.
Конкретно, ослонац на савремене српске неолиберале. За НАТО, једини легалан начин је да званично буде позван од српског Бича Божијег; некадашњег патриоте и припадника странке, данас себи идеолошког противника.
Углавном, према српској неолибералној идеологији, Срби су криви за све, па и за то што су жртве НАТО злочина. Криви су и радници РТС, који су били обавезни да сазнају када ће бити бомбардовани.  Или, можда, да су све жртве ове агресивне католичко-протестанстске коалиције, биле у бољим односима са вођама последње српске револуције, можда би избјегли историјску кривицу жртве, склањајући се на вријеме од НАТО бомби.
Криви су и они цивили који су се, пролазећи кроз Грделичку клисуру, нашли у путничком возу. По малодушним еврофанатицима и њиховим савјетодавним НВО; једноставно – српске жртве су криве за саможртвовање, јер су се нашле на путањи убитачних НАТО ракета – нашле су се у погрешно вријеме, на погрешном мјесту. Они који су његовали љубав према слободи, домовини и свом народу, додатно су требали бити кажњени.
Сви Срби су криви, сем оних који мисле да имају право да нису. Криви су и сви официри и војници Српске војске; они, који су се дрзнули да бране суверенитет своје земље, противећи се увозу колонијалне демократије бомбама. Многи од њих, ако нису испоручени у хашки логор смрти, послани су у понижавајуће биједну пензију, настављајући испаштање свог патриотског гријеха.
Извор: Српски културни клуб/Миленко Вишњић

Штампа

0 коментари::

Постави коментар