четвртак, 08. мај 2014.

Злочини „слободних“ медија

Израел-САД Вођен Вашингтоном, Запад и његови локални штићеници, хистерију о „слободним“ медијима покрећу углавном из два стандардна разлога – „либерална обрасца“. Први и основни разлог медијске хајке око слободе медија, јесте припрема за потпуно уништење система неке државне заједнице, примјенујући модел Обојене револуције или инжењерингом грађанског, етничког или вјерског сукоба. Други разлог – модел, јесте припрема за смјену истрошених политичких послушника у већ похараној заједници.

Независни медији!?

Служећи агресивну либералну идеологију својих газда, сваку државну заједницу, народ или његовог лидера, који не служе интересима транснационалне контроле својих ресурса и тржишта, водећи западни слободни медији у хору проглашавају хуљом, злочинцем, недемократом, комунистом, Стаљином, Кастром, Садамом, Милошевићем, Чевезом, Гадафијем, Ахмети Неџадом, Асадом и, на крају и ових дана, и Путином. Да ли је ово узор за стварне слободне медије; узор, за угледати се?

Гостујући на Дневнику ТВБН, „посебно од редакције изабран угледни професор из Бањалуке“ – специјалац за такве ствари, рече „да се треба угледати на слободне западне медије“, не пропуштајући да истакне квалитет мишљења америчке слободне процјенитељске куће – Freedom House (Фридем Хаос). И на крају, да гледаоци још нешта науче, професор допуни мисао колективне свијести: „Ми смо у томе најгори!? Е, професоре, професоре - куд нам водиш омладину?

Хипокризија „слободних“ медија

Главна геостратешка игра Запада је замјена кривице и стандардни је приступ западних медија, оптужујући државе жртве за оно што им западне крвопије чине. Одавно је заживјела теза професора Чомског да сваки лидер, хваљен од западних медија, ради искључиво у корист глобалиста и западних банкара, а против националних интереса заједнице коју представља.

Професор Џон Мак Марти објашњава: „Запад инсталира лидере гласовима мањина; било националних, било вјерских или неолибералних, претходно их супростављајући интересима најбројнијег народа.“ Укратко, под будним оком Запада, никада није изабран ни један лидер, а да је добио већину гласова народа коме припада – свог већинског народа.

По истом принципу, функционишу и Обојене револуције, ослањајући се на терор и тиранију добро припремљених мањина. У недостатку националних или вјерских, што се ријетко дешава, учешће у револуцији узимају милитантне неолибералне групе, из исте етничке групе или мањине „мијешаних“. Деведесетих прошлог вијека, бивше социјалистичке државе су успјешно прошле први тест – уништење система своје државне заједнице.

Лицемјерне похвале

Што се тиче недавне медијске хистерије око слободе медија у БиХ, очито се ради о другом разлогу; замјени истрошених кадрова и то (је ли могуће) са кадровима некад одбаченим као „незрелим за демократију“. У сусједној „сувереној“ држави, образац „смјене истрошених кадрова“, десио се прије двије године, а недавно је и „овјерен“ четвртином укупног гласачког тијела.

Смјеном неодлучне ДС и довођењем свјеже СНС, с вождом Вучићем на челу; уцијењеним милитантним поштоваоцем западне либералне идеологије и лидером слијепо приврженим вазалној моћи; лидером, спремног чак и да територију поклони, Запад је овом смјеном у Србији примјенио поменути други модел - смјену истрошених кадрова, доводећи „либералније елементе“, спремне да удовоље свим његовим захтјевима и жељама.

У водећим слободним западним медијима, овом много хваљеном Србину, неки у Србији приписују не-патриотизам, због „његовог поријекла и генетске снисходљивости“. Упућени психоаналитичари иду још даље, објашњавајући да је по снисходљивости, Вучићу дорастао само Мило Ђукановић и Вук Драшковић, чак и Чеда заостаје; а према његовом вапају за власт, моћ и начин како их граби, лидер СНС подсјећа на неке, не много хваљене европске вође, из тридесетих прошлог вијека. Како год, независни западни медији много хвале новог премијера Србије, за нијансу мање од фашиста у Кијеву.

Слободни медији нису штедили ријечи хвале ни за Драшковићеве рушилачке напоре у освајању „ТВ Бастиље“ у Београду, 1991. На велику жалост и надајући се да је грешка, многи од тих независних медија, хвалили су и СПЦ, због „њене опредјељености за западне вриједности, а против социјализма и режима Слободана Милошевића“. Било је то тешко вријеме; вријеме разбукталог вјерског рата у Хрватској и БиХ; вријеме, када нестабилност Србије никоме није доброг доносила, сем, наравно, српским непријатељима.

Исти независни медији су 1996. „дали пуну подршку промјенама у Републици Српској“ и њеном вођи, Биљани Плавшић. Несебичну медијску подршку, западни медији су дали 1998. и актуелном предсједнику РС, рачунајући на чињеницу да лидер СНСД нема у народу политичку подршку, моћ и снагу, тако ни легитимитет да чврсто влада. Јачајући политички, и преузимајући потпуну контролу над Ентитетом, некад „свежи повјетарац“, све је више почео губити подршку западних, па и домаћих независних медија. Медији под директном владином контролом, нигдје се у свијету не сматрају независним, зато они и нису предмет анализе.

До деведесетих прошлог вијека, увјежбавајући промјене режима по Латинској Америци, Африци и Азији, и источна Европа је дошла на ред. Међутим, прије тога, Запад је дао себи најтежи задатак у историји уништавања државних заједница - уништити СССР, а онда је све кренуло лако. Југославија, као један од лидера несврстаних и са посебним моделом социјализма, била је важна и следећа. Иначе, образац за избор државе жртве, подразумјева да она има економију јачу од земаља у окружењу, што је Југославију додатно подигло на сам врх приоритета на листи за уништење. Присуство Југославије на тржишту у преко 100 земања свијета, додатно ју је ојадило.

Све те догађаје и ратове, водећи западни медији су бојили демократијом и просперитетом, отворено помажући девијантну либералну заразу и бодрећи локалне лидере „спремне на искрену сарадњу“. Мало старији читаоци могу се лако присјетити похвалних новинских чланака и слика на насловним странама западних независних медија, како „реформисани“ Горбачов и његова супруга Раиса купују скупу и најмодернију гардаробу по Лондону, док је њихова земља – некад најмоћнија војна сила, тонила у бесконачни хаос.

Трезвенији читаоци се лако могу сјетити сцене Јелциновог пијаног тумбања при изласку из владиног авиона; сцене, коју су западни медији описивали као опуштено, модерно, демократско и шармантно понашање „савременог“ руског предсједника. Јелциново гађање тенковима скупштине у Москви, западни медији су описивали као демократско понашање „легитимно“ изабраног предсједника и увођење реда у држави. Легитимног, јер је Јелцин добио само 22,5% од укупног бирачког тијела, по моделу западног изборног система. По тим законима, важна је релативна већина, макар излазност била само 5%.

Исти непристрасни медији су у звијезде укивали Отпор - београдски Десни центар, 2000., преносећи слике и хвалећи рушилачку руљу и ужасе разарања и последице пожара по Београду. Слободни медији пишу такође, да се за демократију мора платити висока цијена. Долазећи на власт, на таласу Петооктобарских промјена, ни према покојном премијеру Ђинђићу, ријечи хвале нису изостајале, посебно у њемачким медијима.

Истрајавајући на непристрасности, западни слободни медији хвале и фашистички Десни центар у Кијеву, док неки наши локални медији слиједе исти пут или, у најбољем случају, не осуђују фашистичке злочине. Независни и непристрасни медији хвале и успјех друге и задње Обојене револуције у Украјини, занемарујући нелегалан и крвав начин преузимања власти и, можда, довођења до грађанског рата; а према песимистима, и до могућег Трећег свјетског рата.

Нафтни тајкун и бивша робијашица због пљачке државне имовине, Јулија Тимошенко отворено пријети „узети оружје и очистити руску гамад... тако да ни спржена земља не остане од Русије... “. Међутим, и даље, у готово свим западним медијима - без осуде, настављајући са тровањем: Русија је агресор.

Злочиначка улога „слободних“ медија

„Захвалан сам пријатељским независним медијима због откриваља истине...“, каже државни секретар САД - Кер, показујући монтирану фотографију руског официра у групи про-руских демонстранта. Не подсјећа ли нас ово на Гебелсове учестале похвале независних њемачких медија тридесетих прошлог вијека, непосредно прије почетка у историји највећег забиљеженог крвопролића.

За многе, ни болесна русофобија у слободним медијима, не заостаје нимало иза хистеричне анти-семитске кампање вођене истих тридесетих. Толико се далеко отишло у русо-мржњи, да ни у британским уџбеницима историје нема улоге СССР у побједи над фашизмом, приписујући побједу само западним „савезницима“

Слобода и независност већине западних медија, углавном се огледа у подршци од Запада створеним опозиционим снагама у циљним државама: фашистима и џихадистима. Чак и на план САД, о којем у својим мемоарима пише и генерал Весли Кларк, да се до 2001. треба да униште Ирак, Либан, Либија, Сомалија, Судан Сирија и Иран, слободни медији нису имали примједбу.

И стварно, сем Ирана, те заједнице су уништене и остављене да се боре са последицама вјерског крвопролића. Да ли бивша Југославија представља бољи примјер независности западних медија, распирујући сукоб и хистерично ширећи србофобију, која ће имати за последицу распад земље и 1500 година пресуда против омрзнутих Срба у савременом западном логору за обиљежене? Исрено, надам се, желим да вјерујем и сматрам немогућом мисијом, да ће западна русофобија довести до истих последица - суђење Русима у неком Хагу!?

Још од 1973. и уништавања Чилеа; затим, Реганово уништење Никарагве, Запад је наставио свој либерални поход преко Авганистана, Ирака, Југославије и десетине других данас уништених заједница. Све до данашњих дана, западни слободни медији нису посустали ни за јоту у ширењу лажи, узрокујући уништавање цијелих заједница и милионе невиних жртава од Кореје, Вијетнама, Камбоџе, Латинске Америке, Африке...

Подгријавајући лажи „Деспотизам у Венецуели“, „Балкански касапин“, „геноцидни народ“, „УЧК, терористичка организација“, „Хуманитарни итервенционизам бомбама је оправдан“, „УЧК, ослободилачка сила“, „Садамово оружје за масовно уништење“, „500.000 дјеце у Ираку, убили су остаци снага лојалних Садаму“, „Геноцидни планови Гадафија“, „Иран је нуклеарна опасност за свијет“, „Израел мора имати нуклеарно оружје, да би се заштитио од агресивног окружења“, „Асадова употреба хемијског оружја на властити народ“, „Русија је опасност за свијет“, независни медији су допринијели опшем хаосу, на овој јединој нам планети.

Аналитичари геополитике и геостратегије, који су за вријеме пропасти СССР и привидног престанка Хладног рата, тврдили да без политичке и војне равнотеже на нашој планети нема живота, изгледа, били су потпуно у праву. Једнострана пријетња никад се сама од себе не зауставља. Једини познат начин заустављања самовоље моћних агресора, јесте нека моћна противсила, што би, можда, слободним медијима омогућило да имају макар више „балансиран“ приступ у преношењу информација и „другачију перцепцију о истини“!?

Међутим, нешта се мијења

По први пут, у последњих 25 година, једна земља је повукла црвену линију и зауставила даље ширење западне транснационалне корпоративне машинерије и НАТО-а. Слободни медији, навикнути на резултате своје „објективности“ или правећи се да не примјећују промјену односа снага, настављају са „Русија је агресор“.

Овај пут, Запад је загризао превелики залогај; највећи до сада – Украјину. Истина је да је Украјина највећа земља Европе, да је главна житница Европе, да кроз њу пролази 43% европских потреба енергената, да се половина њеног становништва сматра етничким Русима, а још више њих каже да говори руски језик - преко 65%.

Стога, безпомоћни, западни слободни медији и даље оптужују Русију: „Русија планира да присвоји цијелу Украјину“. Да врше стални притисак и на своје локалне испоставе – врше. Многи се повинују. Да има и проницљивијих и реалнијих медијских радника и оних који су опрезнији према „финалу“, јесте познати водитељ CNN - Лари Кинг, прихватајући посао у највећој руској медијској кући за иностранство. Кинг припрема и води емисију „Политикинг“ за Russia Today (Русију Данас), у одјелу за Америку.

Дакле, шта се то промијенило, те западни слободни медији нису тако сигурни у добар исход својих монструозних лажи? Мало касно, али је ипак Црвена линија повучена на Криму; затим, проширена на југ и исток Украјине. Црвену линију је повукла сила која се не може медијском пропагандом освојити; земља, која се не може оружјем и на брзину разорити; земља, којој је враћено достојанство; земља, која то заслужује, јер је највећа на свијету; земља, која се не може бомбардовати да сурово не узврати ударац; земља, која је на свијету најбогатија ресурсима, земља, која води коло у свемиру; земља која има много пријатеља у свијету.

Срећом по човјечанство, сем оног што се зове Запад и његови сателити, остале земље свијета су на страни правде...

Миленко Вишњић

Штампа

0 коментари::

Постави коментар