Украјина: Геополитика и стварање раскола

Границе данашње Украјине обухватају жаришта истока, запада и југа; цијепајући се на језичка, вјерска, економска и културна. Док неки могу изражавати дивљење за упорност 'мирних фашистичких протеста', убијајући и ствараући метеж у Кијеву, маштање о будућем 'просперитету' земље не чини никоме доброг.

Оно што је довело до стварања вјештачке разлике, тиме и сукоба, међу становништвом данашње Украјине, само је проста копија онога што се дешавало на просторима Балкана и диљем свијета. Треба створити своје Русе, само им мјењајући име!

Образац подјела

У протеклих неколико деценија, само на просторима бивше Југославије, од истог народа и језика, створене су три нове нације и три језика. У Хашком казамату, ишло се још и даље; западни лингвисти су измислили још један, БХС (босанско-хрватсо-српски) језик. Слично се дешавало и на другим просторима гдје живе Словени.

На примјер, Бењамин Калај је у вријеме аустроугарске анексије и окупације БиХ, 'научно' установио босански језик . Био је то дио плана стварања босанске нације. Наставило се са примјеном сличног обрасца, па је преименовање српског у хрватски језик, вршено чекићем и ножем; први пут, демократском одлуком Анте Павелића и његове усташке клике 1941. године. Други пут, на путу у Еуропу, злочином, насилно и самовољно, без икакве научне основе, језик је мијењан 1993., одлуком Туђманове врхушке.

Руси постају Украјинци

Још средином 13. вијека, због сталног притиска западне 'напредне културе', а још у вријеме галицког кнеза Данила Романовича, почела се уводити нека врста црквене уније. Данило је био син Романа Мцславича, једног од предака династије Рурик, зачетнника руске државности. У 16. Вијеку у свом агресивном походу према истоку, Ватикан креће у офанзиву 'увозећи' језуите. Словенско становништво, иако под сталним притиском Хабсбурга и Ватикана, одбија да масовно прелази на 'толерантније' хришћанство (богаташи, као и увијек, траже начин да заштите 'поштено стечено' богатство).

Ватикан попушта, пресабира се и нуди 'компромисно' рјешење, нудећи масама данашње Украјине хибридну Унијатску цркву. На тај начин, наводно, вјерници се не би морали одрећи православља, признавајући 'једино' супремацију Ватикана, а задржавајући своју православну литургију. Надаље, због ласкаве понуде Запада, већина племића с руским поријеклом, прешла је чак и на 'чисто' католичанство, примајући 'европске вриједности' и традиције. Тако је кренуо раскол у Украјини; раскол, који ће довести до проливања крви међу браћом до данашњих дана.

Средином 17. вијека, малоруска козачка елита се диже до самог врха руског племства. Аустријска влада је већ крајем 19. вијека почела да подржава новостворене украјинске националисте, искориштавајући их за отцепљење Мале од Велике Русије; Украјине од Русије. У Галицији, уз подршку аустријских власти, а под диригентском палицом ондашњих НВО-а, настављено је доказивање измишљене разлике између руског и украјинског народа, њихове културе, па чак и језика. У 19. вијеку се смишља украјинска азбука, која се и данас користи. На примјер, и ради промјене, знак за слово „и“ је узето из латинице.

Без великог отпора, све те псеудоисторијске и псеудолингвистичке измишљотине нису наилазиле на јак и аргументован отпор руских интелектуалаца. Либерална јавност је на антируски план проаустријског украјинског препорода благонаклоно гледала као на једно од средстава за подривање 'проклетог руског царизма'. Још 1907. године у аустријској скупштини, посланици западне Украјине себе су 'слободно' називали “Руски парламентарни клуб”, а већ уочи Првог свјетског рата, ријечи с корјеном 'рус', биле су законом забрањене. Примичући се Првом рату, сваки 'Украјинац' је ризиковао да буде стрељан на лицу мјеста, само за то што се сматрао Русом.

У Царској Русији, односно до Октобарске револуције, Украјина је називана и Мала Русија, истичући тим називом историјско језгро руске државности и руске народности, као и јединство православне цркве. Чак и у годинама грађанског рата, по свједочењу генерала Шкуро, козаци су за себе говорили: "Нисмо ми Украјинци! Ми смо Руси!"

Октобарском револуцијом, 1917., свари се погоршавају; долази до још већег раскола. Тада Ватикан подржава капиталистички Запад, супротстављајући се руским 'атеистима' - тим 'црвеним ђаволима'. И уз помоћ "Бијелих Руса", многих емиграната који су побјегли од Револуције; помоћ француских и британских обавјештајаца, постављеним средином 30-их, Ватикан јача позиције у Украјини.

Чешки слависта Нидерле је у свом дјелу - Словенске старине, објављеном 1920. године, тврдио: “Разлика између Велике Русије и Мале Русије, углавном потхрањивана од стране Запада и украјинских фашиста, чак ни данас није отишла толико далеко да негира стварно јединство руског народа (Руси, Белоруси и Украјинци), увек чврсто повезујући његове гране. И данашње вријеме, разлике те три гране руског језика су мање упадљиве од оних у њемачким или француским дијалектима“.

Хитлерова напад на СССР, у јуну 1941., помагао је фашистичке украјинске паравојске, као што су националистичка анти-руска украјинска сепаратистичка организација - Мелник Фракција; затим, Организација украјинских националиста (ОУН), са својим паравојним снагама; Украјинска устаничка армија, под командом Степана Бандера, која је држала, на пример, Ковел, уз помоћ Њемаца.

За Хитлера, важан аспект је било стварање Велике Украјине која би му обезбедила широка пшенична поља, залихе минерала и индустријски развој. Ово је одговарало и империјалистичкој Британији и Француској - за које су платили и цијену Другог свјетског рата, Хитлер их је 'навукао'.

Ватикан, схватвши да је у прилици да профитира од окупације дијела СССР, на штету Руске православне цркве, шаљући кардинала Лавитраноа и члана Интермариум, епископа Иван (Јован) Бучка да постигне договор са Немцима. Шта се дешава ових мјесеци и дана и ко шаље помоћ сепаратистима и фашистима у Украјину, мање-више сви знамо!?

Видимо ли и чујемо ли, ко су актуелни украјински Степани Бандере; фашисти који убијају недужне цивиле по улицама Кијева; све, зарад властитог интереса и интереса Запада и на штету недужних украјинских цивила? Који су и чији су државници долазили да дају подршку 'демикратским промјенама', такође, сви знамо.

Ко је довео до распада и ратова на нешем простору, такође, сви знамо. Докле ће Запад моћи чинити зло цијелом свијету, е - то већ можемо нагађати. Вријеме које је пред нама, са цијелом својом динамиком, вјероватно ће више тога одредити!? Русија је постала чврста као некад. Историја се понавља, посебно ако то дозволимо.

Нагађања

Дејвид Родос, колумниста Ројтерса, цитирао је – Ромнија, бившег савјетника Нила Гердинера, објашњавајући његову стратегију из 2012., 'да је Русија највећи амерички геополитички непријатељ, тврдећи да је идеолошки рат у току и да Путин побјеђује'. Још једном, историја географског простора, који се данас назива Украјина, има дугу, сложену и трагичну историју.

Директор истраживачког центра Међународног института у Москви, Станислав Тарасов каже: „Кроз наредних десет година (ако не буде III Свјестског рата) , брзо се смањујући, опет ће такозвана Нова Европа постати Стара Европа. Супротно томе, источно од данашњег простора ЕУ, интеграциони процеси ће јачати. У том погледу, актуална ситуација у Европи заиста подсјећа на ону уочи другог светског рата.“

Нагађање о рјешењу тренутне украјинске кризе, уводи у игру најмање три могућности; да на одлучност и оштрину Русије, Запад не одговори, а да вјековни Велики брат учини оно што мисли да је праведно и достојно суперсиле; друго, да Запад гурне у сукоб оно што за њега представља Украјину, тад би Русија морала 'оштрије' реаговати, штитећи цијелу Украјину; и треће, да разум побиједи и да нелегитимна влада у Кијеву затражи преговоре са Русијом, извињавајући се за све и свашта, враћајући и легитимног украјинског предсједника.

Сигурно је једно, да моћ и одлучност Русије, ниједан разуман политчар неће провјеравати, па ни политичари неуједињеног Запада.

Миленко Вишњић

Штампа