уторак, 09. април 2013.

Одговор Русије и Кине на планове Запада

Миленко Вишњић

1427910 У знаку слабљења и нестрпљивости Америчко-западне империје и непосредно пре руских војних вежби у Црном мору, са потпуним самопоуздањем, лидери БРИКС-а (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка) су оштро упозорили САД да смири окупаторске страсти, од Сирије, Ирана до Корејског полуострва, као и према другим земљама света. Својим војним вежбама, руско и кинеско показивање моћи, су поруке које јасно упозоравају Вашингтон да су Пекинг и Москва озбиљни и да мисле оно што и кажу. У исто време, ови догађаји се могу тумачити и као знаци да будућа светска влада, која изгледа сигурно долази, мора добити нови „импулс“.

Плес ратника на Пацифику

Европа је препуштена сама себи!? Сукоб се тражи на мекшој страни! Због оштрог противљења Москве за распоређивањем такве војне технологије у Европи, повећава се број пресретача у Азији, као последица пребацивања балистичких система са Старог континента. Изгледа, Русија плаћа високу цену географски највеће земље, јер НАТО је увек ту: са запада, са југа и са истока, једино се, због моћних ледоломаца и отпорних подморница, осећа сигурна, за сада, са севера.

Ратне копнене и поморске игре Запада у Пацифику, вођене САД и уз учешће, што непосредно, што посредно, што добровољно, што из страха, западних савезника: Јужне Кореје, Јапана, Филипиниа, Вијетнама, Малезије, довеле су до тога да се Пацифик више заталасао, него од удара најјачег урагана. Недавно, амерички секретар одбране је најавио да ће се број пресретача на Аљасци повећати за 14, на већ инсталираних 30, на Аљасци и у Калифорнији. Усред сталних тензија на Корејском полуострву, Кина је дипломатски напала САД због великог гомилања својих анти-балистичких ракета пресретача у азијско-пацифичком региону.

И Кина и Русија се оштро противе америчком нагомилавању анти-балистичких ракетних система у Азији и пацифицчком региону; система, који нису првенствено усмерени на такозване "отпадничке државе" као што су Иран и Северна Кореја, него на подривање кинеске и руске нуклеарне моћи. Далеко од тога да су то само "одбрамбени" системи, способни да прате и униште руске или кинеске балистичке ракете, уместо тога, то су системи, који повећавају америчку способност да изведе "први удар" без опасности да јој буде узвраћено.

С друге стране, постоји ли непосредна веза између догађаја у Сирији, галаме око Северне Кореје и руских и кинеских војних вежби; првих, у Црном мору, чије је покретање, на повратку из Јужне Африке са састанка БРИКС-а, изненада и док је још био у авиону, наредио Путин и; других, с Русима добро координисаних кинеских војних вежби у Јужном кинеском мору и; трећих, војне вежбе Северне Кореје, с јединим циљем - терање вука испред врата? Северна Кореја хоће преговоре. Америчко-јужнокорејске ратне игре, изгледа, томе не доприноси.

"Ратоборност" Пјонгјанга је готово у потпуности вербална. Северна Кореја је мала земља у тешким околностима; земља, која добро памти ужасну бруталност Вашингтона, који је уништио све пред собом педесетих година. Милиони Кореанаца су умрали од америчких тепиха бомби. Северна Кореја је одлучна да иде до краја у борби, ако се поново догоди рат, потајно се надајући да ће га избећи и да ће њена „ратоборност“ довести до настављања незавршених преговора и, коначно, потписивања уговора о миру, на који САД никад, за 60 година, нису пристајале; чекајући, ваљда, овакву прилику – прилику, да окупирају цело полуострво.

Усклађивањем; изненадних руских војних вежби у Црном мору, уз учешће 30 ратних бродова; сталне патроле руске авијације дугог домета - покривајући целу територију Русије; непрекидно патролирање руских нуклеарних стратешких бомбардера; и све ово, координисано са претходно изненадно започетим кинеским поморским ратним играма у Јужном кинеском мору, јасан је и заједнички сигнал Западу да мора бити осетљивији, имати мало више слуха и много храбрости да покрене светски сукоб, почињући са запада или са истока.

Док САД и њени западни савезници представљају јавности кинеске војне вежбе као претњу Вијетнаму, око „спорне“ територије у Јужном кинеском мору; док НАТО упозорава да би Русија убудуће требала најављивати покрете своје армије, временски распоред поморског размештања руских и кинеских снага, непосредно је повезан са ратом у Сирији, Ирану или Северној Кореји и, уопште, америчком претњом целом Евроазијском простору.

Руске поруке Западу

Америчка империја је замишљена геополитичка шаховска табла, на којој сваки правоугаоник представља једног америчког сатрапа, имајући своју улогу и у припремама за напад на Сирију. О чему се ради? Наиме, Запад је највероватније поново планирао „злоупотребу“ Израела у понављању игре, као оне око Суецког канала. Да подсетимо, 1956. године, пошто је Египат национализовао Суецки канал, Велика Британија и Француска су нацртале план, по којем Израел треба да га анектира.

„Наговорањем“ Израела да нападне Египат, требало је да доведе до потребе за војном интервенцијом. Поменуте земље су то планирале, као заинтересоване стране, које су желеле да одрже Суецки канал сигуран и отворен за међународни поморски саобраћај. Данас, нови напад на Сирију, под барјаком Израелаца, могућ је и можда је планирано да се искористити као изговор Турској и НАТО, за "хуманитарну“ инвазију, која би могла довести до стварања хуманитарне тампон зоне на северу Сирије или, доведе до регионалног и ширег сукоба, уопште.

Међутим, мало пре тога, почетком 2013. године, Русија покреће велике поморске вежбе у источном Медитерану, у сенци тензија између Москве и НАТО-а и његовог савезника, Заливског савета за сарадњу (GCC) - коалиције која је и дестабилизовала Сирију. Али, када су САД и њена анти-сиријска коалиција запретиле да ће војно интервенисати у Сирији, распоређујући Патриот ракете на јужне границе Турске; наредбом Путина, распоређена је моћна руска поморска флотила дуж сиријске обале.

Шаљући Вашингтону снажну и безпоговорну поруку, да му случајно не пада на памет никаква идеја о почињању још једаног рата, Русија је привремено зауставила Запад у његовој и не баш најбољој намери према Сирији. С друге стране, и не у посебном мачо маниру, САД и њени савезници, у покушају да спасе властити образ, покренули су своју медијску машинерију, ширењем лажи да Кремљ припрема евакуацију руских држављана из Сирије, јер је, наводно, процена Русије да ће „сиријска влада пропасти и ситуација ће за Русе постати неподношљива“.

Руски одговор на ратне планове

Да ли је то само пука случајност да се Русија одлучила да покаже мишиће Западу, 28.марта ове године; само неколико дана након што је НАТО открио планове војне интервенције у Сирији; тек после завршетка БРИКС самита и у време када је Кина већ изводила војне вежбе у Јужмом кинском мору? Два дана касније, Израел и Турска завршавају рад на у Вашингтону планираном споразуму, у којем је, наводно, посредовао амерички председник Обама, службено боравећи у Израелу.

Израелски премијер Бењамин Нетанијаху је одмах обавестио јавност, да је уз помоћ Обаме направљен договор са турским премијером Реџепом Ердоганом о прекиду дипломатских несугласица због израелског напада на Мави Мармара 2010. године. Заједнички злочиначки подухват против Сирије је планиран. Израелско и турско приближавање лепо се уклапило у попуњавању геополитичког мозаика САД на јужној граници Русије. Обамина посета Израелу је, у ствари, део политике у одржавању Империје.

Као два непријатељски расположена суседа Сирије, Тел Авив и Анкара ће имати дубљу сарадњу у остваривању циљева америчке империје, између осталих, и у рушењу сиријске владе. Изненада, владе у обе ове државе, су се солидарно почеле жалити једна другој на тешку хуманитарну ситуацију у Сирији и како је то велика претња за мир. У фебруару, Велика Британија и Француска су лобирале код чланица остатка Европске уније да укину ембарго на увоз оружја, отварајући могућност „легалног“ наоружавања група страних плаћеника и разних милиција, које упорно, и не баш с много успеха, покушавају да сруше владу у Дамаску.

Дакле, Израел и Турска, традиционални непријатељи, били су приморани да поправе међусобну граничну ограду, уклапајући се у геополитички мозаик Запада, првенствено, због непосредне потребе рушења сиријске владе.

Само неколико дана касније, уследио је нови успех сиријске Националне коалиције (СНК-лажна опозиција коју су конструисале САД, Велика Британија, Француска, Катар, Саудијска Арабија и Турска), свечано добијајући столицу у Арапској лиги. Оно што је очито, да се понавља либијски сценарио, јесте, између осталог и чињеница, што је СНК призната као влада Сирије. Већ у току самог самита, 26. марта, лидер СНК Моаз Ал Катиб, потпомогнут и у координацији са позивом Катара за променом режима у Дамаску, позвао је НАТО да одмах војно интервенише у Сирији, бранећи „демократију“.

Осећајући сумњичав, подозрив и оптужујући поглед моћног северног суседа, упртог у турску владу и, можда, губећи присебност гледањем моћи Кремља у Црном мору, турски министар иностраних послова, Ахмет Давутоглу, одбацује тврдње Тел Авива да су Израел и Турска ударили темеље завршног чина рушења сиријске владе. Давутоглу мора да није знао да је већ израелски званичник изјавио о њиховом приближавању или је, већ друга по реду ратна игра суседа, учинила своје?

Штампа

1 коментари::

Nesa је рекао...

Nešta slično, o sukobu Izraela protiv Irana i Sirije, sam već čitao:

http://milenkovisnjic.blogspot.com/2012/05/iii-i.html

Постави коментар