четвртак, 07. март 2013.

Српска: Власт и језик уништава

Миленко Вишњић

Vuk KaradžićПреименовање српског у хрватски језик, увијек је вршено самовољно и насилно – чинећи то ножем; званично и први пут, Рјешењем Анте Павелића и његове усташке клике 1941. године. Други пут, на сличан начин, насилно и самовољно, језик је мијењан одлуком Туђманове власти 1993. године, без икакве научне основе и научног образложења. Исто тако и на сличан начин, «мјењачи» су до сада мијењали, ко зна колико држава, али језик нису могли измијиенити, јер језик није вјера, ни секта, па ни држава, да се промијени преко ноћи. Њемањине ријечи, написане прије осам вјекова, говоре слично овоме.

Босански језик је у БиХ установио Бењамин Калај, у вријеме анексије и окупације од Аустроугарске, ове несрећне земље Босне. Био је то дио плана стварања босанске нације. „Укидање и забрана латинице» - каже се у Програму за заштиту језика УКС – «у подручјима насељеним Србима, био би штетан и непромишљен чин.» И моја маленкост мисли да би то био најбољи поклон свима онима, који силом мијењају српски језик; језик, којим и сами говоре. Надам се да ово не звучи превише радикално; зато, слободно користимо и латиницу, јер то нам неће одмоћи да постанемо духовно богатији.

Радознао, какав јесам, случајно дођох у посјед једног документа-одбијенице, на жалбу једног отјераног службеника, са потписом - Фрањо Црнц; документ, потписан у име Одбора за жалбе, Министарства за управу и локалну самоуправу РС, на чијем челу је министар Лејла Реџић. Ваљда је судбина и случајност тако хтјела, те је рјешење, на које се јадни радник жалио, потписао лично градоначелник Гаврановић или, како га по имену његове жене и из миља зову - Бегзада.

Био сам ужаснут оним што сам видио, читајући и знојећи се да дешифрујем скрнавштине и ново-измишљене ријечи. Помислих, па докле је ова власт спремна да иде, додворавајући се чак и својим службеницима? И, по коју цијену? Високу цијену; цијену, уништавања свог властитог језика, зарад оно мало власти, коју су им странци препустили? Па и језик, којим власт комуницира, ваљда се зове српски? Зар не, немају преводиоце? Или, можда није српски!? Богами, поменути документ као да је писан у неком од горе описаних периода – Антином или Фрањином – изгледа као заповијест из 1941. године, коју је потписао неки љути усташки сатник.

Није тешко наслутити да је (о)жалба поменутог радника одбијена, сукладно члану закона, тог и тог. Мало старији становници ових крајева, могу се присјетити или, можда, добро се сјећају, да се овакав «дијалект» није користио ни прије рата на овим просторима, и види ироније, тек «ојачао» под овом влашћу. Само маштовотији и храбрији могу себе замислити како пишу овакву одбијеницу, као Фрања ову, у сред града Загреба и, да би се још осјећали «комотније», користећи и екавски изговор.

Изгледа, да за сумњичаве као што сам и сам, има превише случајности у тој «одбијеници» и у вертикали саме власти Српске? Што је много, много је! Можда ће неки заграктати да је ово шовинистички приступ, али, увјеравам вас - није тако. Није ријеч о томе да некоме или мени смета да се користи и хрватски дијалект у Српској, сем ако је другачије Уставом ријешено, него је напросто ријеч о измишљању-извртању ријечи; начину, који лингвистика не познаје.

С друге стране, ради се о заштити једине преостале културне и националне вриједности – заоставштине, која још није окупирана – српском матерњем језику. Ја лично се не стидим, а то и не кријем, да желим да допринесем и да отворено браним, једину духовну и неуништену вриједност – тај наш јадни и истргани језик. Исто то мислим и желим другима - да чувају свој идентитет и, такође мислим, да у томе нема ништа лоше.

Или, можда ја имам проблем, те не могу да схватим потребе «владајуће структуре», да се, плаћајући високу цијену, бори за сваки глас, глас сваког бирача, а језик; језик, они мисле као и увијек - некако ће преживјети!? Или, можда је ипак у питању критично мали број оних који користе српски језик у влади Републике Српске? Шта ће од језика остати; е то, ни једне ни друге, није брига. Хоће ли српски језик преживјети овакво скрнављење? Радећи овако, како радимо, мислим да је наш језик у «кризи», посебно у крајевима западно од Брчког. Успут, сигуран сам да ни Анте, а богами ни Фрањо, нису отишли овако далеко.

На примјер, користећи ријеч, «скупћинска»; знам, Анто би рекао «саборска одлука»; значи, ово би било превише и за Антин укус. Да је ово очита и непотребна снисходљивост према некоме - иако смо се већ навикли на ријечи «опћинска», али не и на «скупћинска» - види се и упадљиво је на први поглед.

И, да завршим са чињеницама: Марин Држић и Јован Стерија Поповић, Иван Мажуранић и Петар Петровић Његош, Тин Ујевић и Јован Дучић, Динко Шимуновић и Симо Матавуљ, Добриша Цесарић и Васко Попа, Мирослав Крлежа и Иво Андрић, Иван Аралица и Добрица Ћосић, сви они пишу једним истим - српским језиком, без обзира на то којој књижевности, вјери, нацији и држави припадају. Сви су они писци српског језика.

Да ли ће господи: Фрањи, Лејли и Бегзади, имало помоћи ова моја јадиковка, зависиће, првенствено, од њиховог образовања, а богами, и од кућног одгоја и васпитања. Све што буду лоше учинили, измишљајући скрнавштне и кварећи српски језик, биће на штету и нашег и „њиховог“ језика, па нека изволе, ако и како воле. Ипак, они су власт, а власт, понекад, није паметно критиковати, макар до даљњег.

Штампа

0 коментари::

Постави коментар