Блиски исток: Ко ће изгубити рат?

Миленко Вишњић

Дакле, Американци се морају привикавати на ситуацију у којој не добију све што су замислили, јер се изменила геополитичка ситуација и, генерално однос снага у свету и то углавном на штету самих САД-а. Све отвореније и отвореније имају за противнике своје донедавне саталите као што је Пакистан, Афганистан... Данас није тешко избројити америчке пријатеље у свету - нама их.

Хаос у Сирији не користи ни једној земљи, нити коме другом одговара. Турска не жели дуготрајни проблем избеглица на својој граници. Либан се плаши да постане бојно поље у сиријском грађанском рату, који се стално шири. Јордански режим, већ довољно непопуларан у својој земљи, се такође плаши неконтролисаног ширења сукоба у Сирији. Саудијци, чак и више од Јорданца, су уплашени од дуге серије распада арапских држава - за нешто што знају да може довести у питање властиту династију њихових стараца, тренутно у својој замореној фази владања.

Напросто, само зато што Ријад жели да сруши про-иранског преседника ал Асада, не значи да ће бити задовољан са неконтролисаним стањем у којем се не би знало ко би био одговоран у Дамаску и како би било понашање те нове власти. Слично Саудијцима, и Израел има гледиште. Шиитска влада у Ираку страхује од сунитских напада. Плаше се да сунити добију одрешене руке за нове нападе у сиријском пограничном подручју. Што се тиче Иранаца, они ће урадити све што могу да задрже на власти структуру тренутног сиријског режима, чак и ако се приватно гнушају на Ал Асадову неефикасну бруталност (Иранци су ефикасно сломили "Зелени покрет" током 2009.).

Русија захтева стабилност у Дамаску само и делимично због поморских права у луци Тартусу.  Она ће их бранити. Сирија и Иран су две преостале политичке и војне полуге Кремља на Блиском истоку. Осим тога, распад про-руских влада на Блиском Истоку носи потенцијал да потресе целу Централну Азију са ауторитарним системима. Што се тиче Американаца, они не желе ситуацију у стилу Југославенске, у којој би били под "притиском" да војно интервенишу... Или, оде "образ"?

Могу ли Американци, у оваквој глобалној расподели моћи, добити такав мандат од УН-а или, као и у досадашњој пракси "унилатерално" спроводити правду, готово је сигурно да је одговор - не. Не, углавном зато што је одлучност Русије да не дозволи више угрожавање својих интереса, постала чвршћа него икад после Стаљина. Кина је такође, иако је увек била доследна, додатно појачала чврстину у УН и на међународном плану уопште.

Иранци, можда као и Американци, су већ у потрази за неким другим ал Асадом. Можда већ идентификују генерале и водеће "привреднике" који би могли да владају уместо ал Асада и да наставе са одржавањем целокупне структуре режима. То може отићи тако далеко да може доћи и до ситуације у којој се амерички и ирански интереси у Сирији преклапају, барем до нивоа слагања о Ал Асадовој замени. Свакако да би то био преседан у америчко-иранским односима, али ето, и то се може десити. Зашто не, ипак је то и даље највише политика?

Мада, поновио бих, ситуација у Сирији ће се вероватно морати додатно погоршати пре него што се стигне до тог нивоа - нивоа да се сложе Американци и Иранци!?

Иран оставља утисак да Ал Асад више није опција - "ми још увек нисмо тамо". Чињеница да  су сиријске ваздушне снаге одбране биле у стању да оборе турски авион без излагања ризику војног одговора, значи да је Ал Асад још увек велики играч.

Прави коњ за трговину, ако и када  дође до тога, у ситуацију се може умешати Турску и Иран. Турска жели да замени целу структуру режима, Иран жели супротно. Зато ће и Анкара и Техеран морати да дођу до компромиса, проналажења "угледних" Сиријаца, вероватно из војне структуре, који би штитили интересе обје земље и на том компромису би се заснивала нова власт.

Ако би Турска и Иран могли да постигну неку врсту споразума, то би онда могло бити благословено од Сједињених Држава и Русије. Обамина администрација може да одигра  значајну улогу у овом процесу, али да би то морала учинити ефективно, а то би захтевало више дипломатске реалполитике, него што је амерички председник показао до сада у било којој кризи. Ово је све на дугом штапу, али не може постојати ниједан други начин који би зауставио ширење грађанског рата - компромис свих сукобљених и заинтересованих страна.

Ово можда звучи као помирљиво и на штету САД-а, али та земља мора имати на уму да Ал Асадова Сирија, по ономе колико је сада ослоњена на Иран, већ представља ирански сателит. Дакле, сваки договор између Анкаре и Техерана о новом прелазном режиму, може се узети са посебаном вероватноћом као настајање мање про-иранског режима у будућности, посебно што ће избори у Сирији, евентуално, бити одржани под било чијим аранжманом.

Можда ће Иран покушати да подрије режим после ал Асада - без копнене границе између две земље - у истој мери у којој је поткопаван Ирак, а то ће, поред тога што се томе противи Турска, довести до тога да ћемо гледати случај империјалног ширења са самопоражавајућим последицама. 

Сиријска ситуација је лоша. Са обе, и моралне и геополитичке тачке гледишта, водећи додатни рат са Ираном и Русијом је мање пожељно и разумно за САД, него да допусте да дође до договора око сиријске кризе, а који би довео до тога да будући (тренутно потпуно про-ирански) режим буде под нешто мањим утицајем Ирана.

Дакле, Американци се морају привикавати на ситуацију у којој не добију све што су замислили, јер се изменила геополитичка ситуација и, генерално, однос снага у свету и то углавном на штету самих САД-а. Све отвореније и отвореније имају за противнике своје донедавне саталите као што је Пакистан, Афганистан... Данас није тешко набројити америчке пријатеље у свету - нама их.

Штампа