Је ли креативност постати тајкун?

Тајкуни посредно воде државну политику; они „штите“ народне интересе; они воде вањску политику, сагласну њиховим материјалним интересима; они су Бич Божији свога народа – они су постали свемоћни, Они све чине зарад свог интереса.

Они су ујармили и уградили сву енергију народа и све институције његове државе у свој интерес. Они не попуштају у гурању целог народа у коначну пропаст, а „велика“ политика је само одраз њихове самовоље и похлепе. Они су Народна скупштина, Они су Влада, Они су Правосуђе…

Обавезно демократски опредељени, њима је дозвољено све, уништавајући све пред собом, сва народна добра на разне „легалне“ начине: од Закона за приватизацију до великодушног поклањања целих области пољопривредних, и најскупљих грађевинских земљишта – све то, својим „стрним инвеститорим“ – окупаторима, не устручавајући се ни од одрицања од целих државних територија.

По потреби, Они одређују ко ће живети а ко умрети, и кад; ко ће имати за бацање, а ко ће гладовати…

Шта нам се то десило?

Шта се то на рушевинама бивше Југославије десило, од деведесетих до данашњих дана, да се удруже, да се добровољно у истом друштву нађу, на истом весељу, на истој слави, на истој свадби; бивши предсједници општина, бивши „гастарбарјери“, привредни преступници, верски фанатици, месари тровачи, тзв. политички емигранти, бивши робијаши, лоши аутомеханичари, бивши „угледни“ директори, пропали новинари, неуспели професори и остали?

Откуда то, да сви Они, теже истом циљу и на сличан начин – пљачки и богаћењу. Сем, наравно, стварних интелектуалаца, који се нису „снашли“, нити их зову у такво друштво?

Наравно, ако није и то – интелектуалац, у међувремену постало политички и материјално корисно занимање, мислећи на самозване аналитичаре и све оне који су се у истом периоду тако самоназвали, захваљујући новоскројеном једнократном систему образовања, куповини доктората…

Зашто је наш менталитет спреман на разне злочине, и кад је такав постао; како у рату, тако и у миру, показујући најниже страсти кад му се год пружи прилика и изговор? 

Зашто Балканац носи у својој души тако негативан потенцијал? Зашто код нас неке особе мрзе ауторитете, док су друге безусловно покорне истима?

Зашто неки крше правила, чак и најбоља, док други уживају да поштују најгора; једни се буне против зла, други га славе?

Онда, о коме се ради?

Свакако се ради о особинама које не припадају просеку у једном народу, него о посебним карактерима, о људима са посебним особинама које се активирају у анархији, која, нажалост, и до данас траје.

Из много разлога, социјологија није допринела много у објашњену тих феномена. Додуше, постоји неколико догматских и табуом прикривених тумачења, могуће да су таква, и нису тако јасна, налазећи се под притиском или страхом, од исте те моћне касте. 

За нас научне лаике, једино што је остало на располагању у дешифровању узрока деценијског зла, а у покушају да досегнемо макар површно до суштине, јесте да покушамо разумети мало антропологију, науку која може много тачније објаснити основе балканског примитивизма и склоности злостаљању и криминалу.

Без обзира којег антрополошког порекла је припадник једног народа, друштво очекује од њега да своје способности стави у корисну и правилну функцију – да некад одрасте, уместо да се држи хирова, које формира његово велико – Ја. 

Најчешће, „Хировити“ то користе у сврху одбране њихове нечисте савести, трагајући само за физичким и материјалним задовољствима.

За детаљније објашњење „изненадне“ појаве наше криминалне склоности, морали би говорити и o утицајима више функција: полних (мушко-женски хормони), развојних-генетских и стечених способности прилагођавања  (адаптивних, сурова клима, медитеранска клима…), али због ограниченог простора, бићемо кратки.

Не постоји ниједан тип расе који је природно, сам од себе, успео да сазри. Друштво, од сваког људског бића, очекује да оно то учини својом вољом, да одрасте, дајући својим способностима виши духовни смисао, изнад голог физичког и материјалног задовољства – духовне беде.

Можа је то и због изопачења њихових „способности“?

Када људска способност постане извор унутрашњег задовољства, она се претвара у покретачки мотив понашања (себичност, кукавичлук, гнев, депресија, насилност…). 

Уколико, још као дете, човек не развије моћ своје воље, учећи да влада собом кроз ауторитет родитеља, учитеља и свих оних који утичу на развој његове личности, касније неће моћи ни да чује ауторитет властитог ума, да зна разлику између морала и неморала. 

Научно, такав лик се сматра друштвено запуштеном личношћу. У стварности, покорни народ сматра такве веома успешне пословне људе.

Истина, родитељ или васпитач може развијати послушност код детета, манипулишући његовим хировима, најчешће користећи погрешан начин – примене награда и казни. Данашње правосуђе, не може ни толико; не може или неће.

Једини исправан начин развоја људске личности, и развоја моћи воље у детињству је кроз супростављање хировима, а не манипулацијом; а тек кад одрасте и постане тајкун, једини исправан начин „развоја људске личности“ тајкуна, јесте затвор. 

Чак је касно развијати детињу вољу у школском узрасту, а камоли касније, у „зрелим“ годинама; таква особа је већ пооодавно постала лицемер и покварењак. 

Ако до пубертета дете не развије начин здравог размишљања, у пубертету почиње оно што родитељи зову „не могу да дете препознам“.

Још горе, кад то дете напредује до титуле тајкуна, не само његови већ остарели родитељи, него и они коју су га „добро“ познавали, почињу хвалити успешне привреднике, како су то некад била дивна деца, која су израсла у велике успешне поштењачине и људине.

Извор: Српски културни клуб

Штампа