Српска верзија диктатуре

Пише: Игор Милановић

У Србији је диктатура одавно уведена. Власт не поштује ни законе, а ни сам Устав, за њу ништа није обавезујуће осим онога што јој нареде западни ментори. Чека се још само да се диктатура и власт једног човека формално обзнане и нема сумње да ће се то десити у најскорије време.

Убрзо пошто је 1933. постао немачки канцелар Адолф Хитлер је, под изговором да чува стабилност државе, искористио паљење скупштинског здања, Рајхстага (за које многи верују да га је лично инсценирао), како би завео диктатуру која се окончала тек његовим самоубиством 12 година касније. У Србији се још само чека овакав неки догађај да би се постојећа диктатура и озваничила.

Постоји више него довољно доказа да се у Србији већ спроводи диктатура. Недостатак правне сигурности, односно самовлашће су јасни показатељи одсуства демократије. У Србији је власт изван и изнад закона и њој је све дозвољено.

Уставни суд је недавно делове Бриселског споразума прогласио неуставним, али се нико из Владе није на то ни осврнуо. Одлуке Уставног суда за ову власт нису обавезујуће, као ни одлуке било ког другог домаћег суда.

Градска власт Београда је обичном уредбом изменила републички Закон о саобраћају, по коме једино саобраћајна полиција има право да контролише и кажњава учеснике у саобраћају, па то право сада има и за то неоспособљена и необучена комунална полиција. Такође је градском уредбом, дакле подзаконским актом, проширен републички Закон о прекршају тако што је вожња без карте у градском превозу проглашена за прекршај.

Нико се у Србији више не обазире ни на укидање медија и кажњавање непослушних новинара. Горко су се разочарали и они који су до сада слепо веровали у то да ће Запад да инсистира на владавини закона у Србији и очувању бар до сада досегнутог нивоа људских права.

Председник Владе Србије Александар Вучић је чак два пута у последњих седам дана телефоном разговарао са америчким потпредседником Џозефом Бајденом. Тема првог разговора била је тада још предстојећа посета Владимира Путина Београду, док је у другом разговору амерички потпредседник тражио да се инцидент са утакмице Србија – Албанија не искористи као повод за захлађење у односима две земље.

Портпаролка Европске комисије Маја Коцијанчић је на последњој конференцији за штампу о Србији говорила само у том контексту како је неопходно да се и она придружи европским санкцијама Русији.

Ни Бајден, ни Коцијанчићка, нити било који други званичник Запада није ни једну једину реч потрошио на питање људских права у Србији или на очигледно гушење медијских слобода.

За Запад је једино важно да Србија прихвати (макар прећутно) независност Косова и да се одрекне пријатељства са Русијом. Како њени грађани живе никога тамо у суштини ни не интересује.

Због тога не треба очекивати ни да исти тај Запад реагује на Вучићеву верзију „паљења Рајхстага".

И сам Запад се већ изверзирао у прикривеном завођењу диктатуре и гажењу људских права и слобода. У свом новом бестселеру „Купљени новинари" немачки аутор Удо Улфкоте износи велики број примера где су америчке обавештајне службе потплаћивале новинаре и тако их приморавале да пишу само о ономе што је у интересу тих служби.

Није недостајало у последње време ни прилика да се прогласи ванредно стање у Србији које је у суштини већ на снази.

Током последње геј параде, у запањујуће мирном Београду, једини инцидент је изазвао бахати премијеров брат Андреј Вучић који је покушао да пробије полицијски кордон, па када му то није пошло за руком флашом гађао једног жандарма и тако изазвао полицијску интервенцију, коју је снимила „сасвим случајно" присутна телевизијска екипа и то управо телевизије која очекује да у наредном кругу добије националну фреквенцију. Уместо да уразуми брата, Александар Вучић је одлучио да казни жандармерију и настави већ започете чистке у полицији.

Потом је уследила утакмица Србија – Албанија и скандирање „Вучићу, педеру" које је у директном преносу емитовала национална телевизија. Министар унутрашњих послова Небојша Стефановић је једино осудио ово узвикивање, док му албанске провокације нису запале за око.

Али, дизање у ваздух пекара по Војводини, тај министар није назвао недопустивим, не зато што осуђује њихове власнике (Албанце или Горанце), већ зато што се нада да ће неки од тих случајева постати напредњачка верзија паљења Рајсхстага, односно да ће пасивношћу државних органа етничке тензије досегнути ниво када ће држава морати да уведе ванредно стање како би ситуацију ставила под контролу.

Генералну пробу инцидента који би био иницијална каписла за обелодањивање диктатуре представљао је саобраћајни удес који је изазвао возач Владе Србије улетевши колима у колону аутомобила из пратње председника Владе.

Незапосленост је огромна. Број запослених у производњи износи само петину оних од пре двадесет година. Свако пето дете у Србији је на ивици глади, а тек се свако седмо дете исправно храни, више се годишње затвара него отвара нових предузећа, а ионако мале пензије се додатно смањују.

Од свега тога је за контролисане медије важније шта се, наводно, десило председнику Владе (претукли му брата, њега вређали, улетели аутомобилом у његову колону…). Нико се више ни не пита шта још очекује овај унесрећени народ.

Штампа