понедељак, 08. децембар 2014.

Тајкуни, највећа пријетња за Русију


Офанзива Запада према Русији, није пролазна фаза; то је почетак интензивног, продуженог економског, политичког, а можда и војног сукоба. Само је питање да ли ће Путин успјети у својој историјској мисији; да ли ће, због бојазни и неодлучности пред пријетњом опасног и трулећег Запада, капитулирати? Иако је Русија још рањива, она има ресурсе и моћ да се одупре и да одбрани свој суверенитет и заустави тренд уништења цивилизације.

Русија има моћне економске и политичке пријатеље с којима дијели заједничке циљеве и интересе. У много чему, и судбина човјечанства ће бити одређена будућим понашањем Русије.

Путинова администрација је извукла земљу из економског амбиса; вратила је достојанство и самопоуздање Русима, у земљи и иностранству, одолијевајући агресији Запада на Украјину. Путин је вратио достојанство руској армији. Путин има подршку огромне већине руског народа; он има стручан кадар; има савезнике у Кини и осталим чланицама BRICS-a. Русији су наклоњене и многе земље Латинске Америке, Африке, Азије и све земље жртве западног агресивног империјализма; Русија има вољу и моћ да уради праву ствар, прво за Русију, а онда и за цијели свијет.

У земљи су се временом опоравиле држава, привреда, а и неки привидни ред и законитост су уведени. Привреда је почела да се опоравља и расте; запошљавање, плате и животни стандард су побољшани, а стопа смртности смањена. Трговина, инвестиције и финансијске трансакције са Западом се нормализују – „чиста“ пљачка је кривично гоњена.

Путин има пријатеља и на Западу. Француски политичар(ка), Ле Пен каже: „Дивим се његовој хладној глави. Дивим му се и зато што се против њега води хладни рат од стране ЕУ, а по налогу САД, а он чврсто брани интересе своје државе. Дивим се да је успио да поврати понос и достојанство својој великој нацији која је понижавана и прогањана 70 година. Једноставно. Мислим да постоје ствари које морате гледати позитивно или бар непристрасно.“

Русија је ставила печат на кључни споразум са Ираном, замјењујући иранску нафту за руске индустријске производе. Русија се договорила о великом улагању у иранску нуклеарну индустрију. Ако икад, и када буду укинуте санкције Ирану, Запад ће затећи Русе на иранским мега пројектима. Разлог руске одлучности за отказивање пројекта Јужни ток, лежи у будућности Русије да своју енергију продаје у Кину, Турску и друге државе у Азији, а и политички је било неодрживо трпјети сталне уцјене и лекције од западних „савезника“

Неколико уговора чека на потпис са Корејом и Јапаном, Пакистаном и Индијом. С обзиром да је ово све овако, Јужни ток је изгубио свој смисао. Због руског карактеристично директног начина рада у дипломатији и не прихватања монструозних услова Запада, Руси су „повукли ручну“. Русија је управо договорила огроман посао за снабдијевање Турске гасом. Сви поменути послови су у сјени два огромна уговора које је ове године Русија потписала са Кином

Јељцинова пљачкашка приватизација

С друге стране, Русија има и наслеђену рањивост из деведесетих прошлог вијека, која се провлачи до данашњих дана. Јељцинова пљачкашка приватизација из деведесетих и изнуђена Путинова попустљивост према Западу и руским „економским“ олигарсима почетком овог вијека, учинили су највећу државу свијета економски веома рањивом. Криза у Украјини и увођење санкција Русији, избацили су на површину све посљедице грешака направљених у протеклих 25 година.

У посљедњој четвртини прошлог вијека, вриједности од неколико трилиона долара  друштвене својине, у сваком сектору руске привреде, је илегално и насилно отето од стране гангстера-олигарха који су отимали и са оружаним бандама, нарочито у току ретроградне транзиције у капитализам. Након Јељциновог насилног преузимања власти и његовог бомбардовања руског парламента, режим је наставио да "даје приоритет" приватизацији привреде, распродаји природних ресурса, банкарства, транспорта и сектора комуникација.

За једну стотину или и мање од реалне вриједности, продавано је све редом сарадницима са „јаким“ везама, као и страним лицима. Као резултат катастрофалног колапса привреде, од 1990. до 1999., преко 6 милиона руских држављана је превремено умрло. Животни вијек за мушкарце је опао са 67 година - током совјетске ере, на 55 година - током Јељциновог периода.

Од насилних шпекуланата, стотине хиљада пензионера су избачени из својих кућа и станова у алавом грабежу грађевинског земљишта. Русија је тако претворена из глобалне суперсиле у један биједни режим, подеран западним обавештајним службама, немоћан да управља сама собом и испуњава уговоре и споразуме према кредиторима.

Запад је брзо надомјестио руски утицај у источној Европи и још брже разграбио државна предузећа, средства јавног информисања и финансијске институције. Љевичарски, чак националистички званичници су свргнути с власти и замијењени савитљивим и поданичким политичарима "слободног тржишта" и про-НАТО фанатицима.

Руска држава је колонизована и њен предсједник, Борис Јељцин, често у пијаној укочености,  био је исмијаван и манипулисан с циљем доношења про-западних одлука, даље дезинтегришући државу и друштво. Запад крши сваки споразум потписан са Горбачовом: бивше државе Варшавског пакта, постају чланице НАТО; западна Немачка анектира Источну Њемачку, а НАТО базе су проширене све до граница Русије.

Запад је подстицао сепаратистичке покрете и секташке оружане устанке, нарочито у Чеченији; под покровитељством Запада, обавештајне службе су диктаторе на Кавказу и корумпиране нелибералне марионете у Грузији, гурале против Москве.

Златно доба неоспорне свјетске доминације Запада је постао "стандард" за оцјену Русије после Јељцина. Свака домаћа и спољна политика, усвојена током Путинових година, је суђена од стране Вашингтона према поменутом „стандарду“; да ли је била сагласна или је одступала од Јељцинове деценије неоспорне пљачке и манипулације.
Јељцинова деценија владавине се посматра и памти од руског народа као катастрофа, а од стране Запада, руских олигарха и њихових следбеника, као "златно доба" пљачке. За огромну већину Руса то је било Мрачно доба Русије, које је опустошило руску науку и културу; научнике свјетске класе; умјетнике, љекаре и инжењере је изгладњело и гурнуло у очај, изопшеност, изолацију и сиромаштво.

Оно што ће помоћи Путину да заустави потпуну пропаст своје земље, јесте нафтна и гасна индустрија, које Јељцинова администрација није „стигла“ да распрода. Иако је нафтна индустрија приватизована, већи дио је остао у државним рукама. Један од главних разлога за љутњу Запада на Путина, јесте хапшење тајкуна Ходорковског, затварање његовог Јукоса и преноса његовог „власништва“ државној нафтној компанији Роснефт.

Срећом, у гасној индустрији никада није ни започео стварни процес приватизације. Извоз гаса је остао под контролом државе, одржавајући позицију Газпрома као државни монопол гаса извозника. Доласком Путина на власт, позиција Газпрома је у потпуности осигурана.

Попустљивост према Западу

Премошћавајући између Зла и Добра и да би спасио што се спасити може и избјегао отворен сукоб са Западом, Путин је био принуђен да чини уступке, како Западу, тако и такозваним домаћим „економским“ тајкунима. Обрачун са „политичким“ тајкунима је почео непосредно по његовом доласку на власт, 2000. године. Први су, наводно, били лојални Русији и спремни да се не мијешају у политику.

Други, као поменути Ходорковски, жељели су и власт и задржавање опљачкане имовине. Западни агресивни милитаризам, санкције против Русије и криза око гасовода Јужни ток, избацили су на површину неколико критичних рањивости Путинове економске и политичке стратегије.

За почетак, Путинова стратегија је морала бити ослоњена на оно што је затекао, а то је потпуна економска зависност од Запада, као и на „економске“ западно оријентисане олигархе, који су 2000. изјавили лојалност Путину. У свијетлу западних санкција, Путинови водећи олигарх-савезници су му најслабија карика у формулисању ефикасног одговора Западу. Они врше притисак на Путина да попустити Вашингтону, јер „чине све напоре“ код западних банака да  њихова имовина и рачуни буду изузети од санкција. Очајно и на сваки начин боре се да заштите своју имовину у Лондону и Њујорку...

Једном ријечју, тајкуни су очајни због тога што Предсједник Путин не напусти борце за слободу у југоисточној Украјини и не попусти кијевској хунти. У обнови земље, примијењена стратегија Запад-извоз сировина-тајкуни, је у супротности са Путиновом планираном стратегијом о раду са "економским" олигарсима, који су 2000. пристали на лојалност Русији и Путину. Како другачије назвати трансферисање огромних богатстава у западне банке, улагање у луксузне некретнине у Лондону, Паризу, Берлину и диљем Запада, него  издаја Русије.

Још је опаснија њихова блискост и повезаност са сталним непријатељима Русије. Путинов тактички успјех у коришћењу олигарха у обнови уништене економије путем стабилности, претворио се у стратешке слабости у одбрани земље од ужасне економске одмазде Запада, па и војне пријетње. Аналитичари, са „економским“ тајкунима, као „слабост“, вежу и Путиново „прихваћање“ пљачкашке приватизације из времена Бориса Јељцина. Може се лако примјетити да рањивост руске моћи произлази из троугла приватизација-тајкуни-извоз сировина.

Са „политичким“ олигарсима Путин се углавном обрачунао 2000., на самом почетку свог првог мандата. Потпуно је јасно да  би обрачунавање и са „економским“ тајкунима - овим најмрачнијим дијелом Русије, носило ризик; с друге стране, посљедице су јако велике и могу коштати Русију суверенитета. Снага руске владе у мобилисању и претварању своје економије у покретача развоја, и одолијевању империјалном притиску, много је слабија него што би била привреда враћена под државну контролу.

Путину предстоји тежак задатак  убјеђивања тајкуна великих руских компанија да се жртвују за Русију, јер су превише навикли на добијање субвенција и државне уговоре. Коначно, морал и карактер тих људи, показао се најбоље у процесу приватизације – до профита и пљачком, преко мртвих.

Штампа

2 коментари::

Mile је рекао...

Све честитке!

Мотар је рекао...

Као да је преписано, дословно, од нас са Балкана.

Постави коментар