Брат је мио које вере био

О томе шта су хрватски интелектуалци писали у 20. веку у Србију, можемо читати у књизи преписке коју је приредио публициста и новинар Радован Поповић. Неретко, хрватски уметници писали су писма у Београд ћирилицом, уз неусиљено поштовање мултикултуралности, а пријатељи су им узвраћали латиничним писмима.

Насловна страна књиге, Тин Ујевић, Мирослав Крлежа, Владимир Назор, Јуре Каштелан и Иван Мештровић

У прошлом, 20. веку хрватски писци, сликари, композитори, филозофи и лингвисти обраћали су се својим писмима српским књижевницима најразличитијим поводима, почев од издавања њихових књига и објављивања њихових текстова у часописима у Србији, организовања изложби, преко размене нових издања иностране литературе, потраживања новчаних средстава за различите пројекте до лепих, присних и пријатељских осећања.

Неретко, хрватски уметници писали су писма у Београд ћирилицом, уз неусиљено поштовање мултикултуралности, а пријатељи су им узвраћали латиничним писмима.

О овој лепој комуникацији можемо читати у књизи „Писма у Београд, шта су хрватски интелектуалци писали у 20. веку у Србију” (ИП „Филип Вишњић”) коју је приредио Радован Поповић, наш познати књижевни биограф, публициста и новинар „Политике” у пензији.

У овој књизи можемо читати сама одабрана писма хрватских уметника, а приложени су и неки оригинални рукописи и фотографије учесника у комуникацији, као и индекс аутора писама.

Међу хрватским уметницима и интелектуалцима који су писали пријатељима у Београд били су Антун Густав Матош, Августин Тин Ујевић, Густав Крклец, Мирослав Крлежа, Бела Крлежа, Владан Десница, Ранко Маринковић, Иван Мештровић, Владимир Назор, Добриша Цесарић, Аугуст Цесарец, Милан Беговић, Антун Бранко Шимић, Милан Решетар, Антун Барац, Љубо Визнер, Владо Готовац, Јаков Готовац, Јуре Каштелан, Игњат Јоб, Миховил Комбол и други.

Имајући увид у њихова размишљања, ставове и потребе, стичемо увид и у слику међунационалних и културних веза између Хрватске и Србије од почетака, па све до осамдесетих година 20. века.

Видимо колико се Тин Ујевић који је почетком 20. века и живео у Београду дивио поезији Душана Матића, Марка Ристића, Александра Вуча, а да је Тугомир Алауповић, Андрићев професор из сарајевске гимназије, песник и политичар, до своје болести, био члан Главног одбора Друштва „Свети Сава” из Београда. Алауповић је 16. јануара 1934. године после тешке операције, у писму Тихомиру Ђорђевићу, угледном српском етнологу, поручио:

„На жалост, моје, моје се наде нису испуниле и ја ћу морати дуго а можда и дефинитивно остати у Загребу. Боли ме и жао ми је да због тих разлога морам поднети оставку као члан Главног одбора Друштва „Св. Сава”. Али, будите уверени да ћу до краја живота остати веран оној лепој и племенитој: Брат је мио…(које вере био).”

– То нису била писма у туђину, то су била писма својима. Епистоле су стизале у српску, а затим у југословенску престоницу, уз пријатељске молбе, и у њима су аутори износили своје стваралачке муке, невоље у којима живе. Ништа тако не открива људе као писма која пишу. Она су чудо једно – права ковертирана књижевност. Било је то време када се мултикултуралност подразумевала као нешто што је нормалан живот. Тек на измаку века почело се говорити о четири стотине километара… – каже Радован Поповић, примећујући још да се у Загребу нормално знала ћирилица и да је постојала обострана комуникација хрватске и српске културе „без икакве принуде било које врсте, без лажи и политичких марифетлука”.

Као посебно дирљиво обраћање хрватских писаца, Радован Поповић издвојио је оно упућено „малом, али честитом издавачу Светиславу Б. Цвијановићу, који је свим писцима, без обзира на веру и нацију, пружао руку, а његова књижара била уточиште писаца са свих страна Краљевине”.

А. Г. Матош говорио је „Идем у Србију, тамо се барем нећу гушити у језуитизму као овдје…”, а у једном од многобројних писама које је упућивао Марку Ристићу, Крлежа каже:

„Драги мој Марко, има и таквих шутња које нам још једино преостају, и та шутња дакле, најмилији мој, лежи међу нама као огромно, тромјесечно ненаписано писмо, те изгледа као огромна мутна поплава…”

Има у овој књизи и писама које је Крлежа упућивао Александру Ранковићу и Радовану Зоговићу. Увршћени су у њу и Андрићеви одговори на молбе да приложи свој прибор за писање за будући Музеј хрватских писаца или да узме учешће у Антологији новије хрватске лирике, поводом стогодишњице Илирства. Оба пута Андрић је уљудно одбио сарадњу, а у оном писму поводом поменуте антологије, од 14. новембра 1933. године, он каже: „Захваљујући Вам на позиву морам да Вам кажем да ми, са мога гледишта, не изгледа разумљиво ни оправдано да се данас издаје једна антологија ограничена на једно племе”. Такође, наш нобеловац Тајништву Матице Хрватске упутио је писмо незадовољства због тога што је у том Матичином издању његових „Приповијетки” био знатно измењен стил, језик и правопис (мењано је „четворо” у „четверо”, „свитање” у „свићање” итд.).

Марина Вулићевић

Штампа