Погледај дом свој, анђеле

Пријатељски упозоравајући српско друштво, о томе каква му је будућност ако настави да се изграђује, ослањајући се на елите ратних профитера, шпекуланта - сваке врсте и, квази-интелектуалца, Арчибалд Рајс је у својој књизи - „Чујте Срби“, између осталог, написао: „А Пашићево окружење?! Људи сиромашна духа, али корумпирани. Профитери и мутиводе којим је дозвољавао да се богате под условом да служе његовим интересима.“ Слично њему, упозоравао је и Николај Велимировић, молећи Србе да промијене начин и однос према држави. - Можда и више од самог окупатора (Римљана), Јудејци су мрзили припаднике свог народа који су сарађивали са окупатором – давно, даво су рекли Матеј, Марко и Лука.

Висока политика, незнање и 500.000 Арапа

Скрећући пажњу са суморне стварности у Српској, створене властитим криминалом, владајући политичари користе неодговорне, недипломатске и, изнад свега, опасне изјаве, као што је она објављена у хиљадама медија и на десетине страних језика: у БиХ долазе Арапи. Адресирајући исламизацију (не и арабизацију) БиХ, без једног јединог аргумента, Владајући је с лакоћом изговорио: долази их 200 до 500 хиљада, не знајући и не марећи за чињенице или, не преиспитијући ни елементарну логику своје изјаве. Ако се ослањао на своје савјетнике, онда је то тендециозна изјава, усмјерена против 300 милиона невиних припадника арапског народа. Глупо или смишљено; у првој реченици: „...из исламског свијета.“, а већ у следећој: „...из арапског свијета“. Изгледа, Одоворни је нашао једину везу између ова два апстрактна простора, у заједничкој им религији. Иако, значење „из арапског свијета“, не значи обавезно и припадност Исламу, али то је већ за Владајућег виша математика. Нестрпљиво настављајући, Владајући помиње Турке и Ердогана, мијешајући религију и етничку припадност; мијешајући, Турке и Арапе.

Због истине: Турци и Арапи, не само да припадају различитим етничким групама, него и различитим расама; први су монголоидни Алтајци; други, припадају семитској групи народа – групи, којој припадају и Јевреји. Истина, о самој исламизацији и нео-отоманским амбицијама Турске, постоји план владајуће АК партије Турске и о томе ћемо мало касније. Али, важно је да нема ни једног озбиљног аналитичара који ће потврдити да постоји план „арабизације“ БиХ. Дозлабога, незрело, неукусно и опасно, играјући се велике политике и излазећи из локалних уходаних оквира: приватизације, измишљених јавних радова, аутопутева, луксузних зграда, концесија... Предсједник СНСД се, ваљда, зато и не сналази у тако високој политици, тамо су неки други и нафтни „уходани оквири“?

Опасна и штетна политика

Изјава је јако опасна, постављајући Србе у улогу гласноговорника три најагресивније и повезане плитике: САД, Израела и Турске. Прве, због познатог ратног и окупаторског искуства; друге, због непрекидног креирања криза и проблема на Средњем истоку и; треће, због планова оживљавања Отоманског царства. За политичара који представља трећину, тако малог балканског народа, то је и превише – водити тако високу политику, не познавајући ни елементарне чињенице, везане за глобалне односе, геополитику и историју других народа. Зар Владајући није ништа научио из последњег религијског рата у БиХ, кад је на његов и исти начин, западна пропагандна машинерија, „пљујући“, анатемисала цијели један мали народ – Србе?

С друге стране, „блатећи“ Арапе, као некога, кога се треба плашити; плашити Србе – Арапима, неће Српској донијети ничега доброг. Плашити га народом коме Запад приређује исте муке као и Србима и осталим народима који нису на „његовој линији“; народу, коме Запад никад не дозвољава да се уједини; народу, који је под сталном тортуром и пљачком Запада, посредно или непосредно, увијек имајући над собом Израел као најближег дежурног полицајца и кувара криза - није ништа друго, него гурање прста у очи том пријатељском народу, и све то због незнања или, зарад неког и само Владајућем знаног, личног интереса.

Никад у историји, сем за вријеме Отоманског царства, долазећи као турски војници, Арапи нису били непријатељи, не само српског, него и свих словенских народа. Каква нам је неодговорна полиција, ти „опасни“ Арапи су нам могли поставити милион бомби – у сваки џеп, кад би то уопште чинили и кад би схватили имало озбиљно небулозне изјаве неодговорних политичара. А да и не помињемо политички гаф прије двије-три године; тежину политичке одговорности коју су проузроковале честитке које је пресједник РС, као једини званичник на свијету (чак није ни Обама), упутио влади Израела, честитајући јој успјешно бомбардовање палестинске дјеце.

У име кога, зашто и за чији рачун кварити односе са ријетким преосталим пријатељима (с многим нас је Запад завадио, као што чини и Арапима уз помоћ „малих“ људи), стварајући од пријатеља непријатеље, само због мало прашине бачене у очи осиромашеном и гладном народу Српске и БиХ, забављаајући свјетску јавност сензационалним изјавама? Због свега реченог, можда би било најбоље за званичнике РС и БиХ, да се окрену чишћењу властитог дворишта, а високу политику оставе оним који на њу могу и утицати – моћним свјетским играчима! Такође, важно је мислити на будућност и не бити на погрешној страни! Коме ја то причам?

Социјални партнери

Прича, да ће нам доћи биједници из арапског свијета, мора да је ипак шала? Па зар би неко, иоле нормалан, хтио доселити у Српску и БиХ? Није непознато да не постоји и да не може бити неки народ сиромашнији од народа у Српској. Осиромашен од странаца - окупацијом; од домаћих - од многобројних и свих „демократских реформи“ и пљачке и, оптерећен високим јавним дугом и незапосленошћу? Лично, мени би ласкало – да било ко изабере Српску или саму БиХ за земљу бољег живота, просперитет и будућност своје породице, али такви се не јављају.

Нажалост, неће нам нико доћи, јер из Српске бјежи и старо и младо; сви, који нису на буџету; сви, који имају шта понудити западним робовласницима – тражећи начин биолошког опстанка! Истина је, такође, да постоји десетак „привредника“ у Српској, који су знатно богатији од најбогатијих мањинских су-власника нафтних поља – Арапа, можда, и самих Рокфелерових. Међутим, све то не умањује трагедију изазвану наведеним чињеницама које су произвеле сиромаштво у Српској.

Зар народу Српске није довољно прашине у очима, убациване 20 година? Очи народа су одавно пуне суза! Готово да не познајем човјека коме се коса не диже на глави на помен разних реформи, НВО, форума, ММФ, случаја - Сејдић-Финци, структуралне реформе, социјалних партнера, бркатих или другачијих вођа НВО... Да ли је Рајс предвидио и овакве појаве, и оваке менталне структуре политичара, описујући ситуацију у Србији после Првог рата; Србију, са улицама пуним просјака – ратних инвалида?

Ипак, дима има

Препоставити је да је извор приче о „500 хиљада Арапа“, уствари, план о обнавању моћи Отоманске империје, владајуће АК партије Турске, сваљујући сву кривицу на арапски свијет од стране осовине САД-Израел-Турска. Тај план је подржан од САД још прије него што је АКП освојила власт у Турској, 2002. године. Неки извори кажу да су наводни разлози западне подршке АК странци, били њен прокламовани умјерени сунитски, наспрам арапског племенског и иранског шиитског теократског ислама. Од самог почетка, план САД и Израела био је да, преко АК партије, Турску супростави Ирану и Сирији, што је привремено и успјело. Турска је добила задатак да опрема, стационира, подржи и помаже терористе у борби против Сирије. Некада чврсте везе са „Муслиманском браћом“, почеле су да се кидају, откао су ови скинути са власти у Египту. Најављана ревизије уговора из 1916., по којем су ВБ и Француска подијелиле отомански дио арапског свијета, изгледа да ће, такође, пасти у воду.

Оснивач Ердоганове странке и некад министар, Абдулатиф Сенер, који је 2008. дошао у сукоб са њим, каже да се Ердоген претвара да се конфронтира Израелу, дајући му, чак и у вријеме такозваног дипломатског бојкота Израела, све најважније послове на јавним радовима. Ердоган је, почетком такозваног „Арапског прољећа“, успио да се наметне Арапима као њихов идол, симулирајући да их штити од Израела. Тек је Сиријска криза открила њергове стварне намјере, остављајући га без пријатеља у региону. Нашавши се изолован и уцијењен од Запада, посебно од Брисела, Ердоган је потражио помоћ од моћног сусједа – Русије, али нема доказа да се одрекао и плана о обнављању империје. Прије два дана, састао се и са Путиним, тражећи његову помоћ.

„Ердоген очито настоји да муслимане у свијету регрутује као обичне војнике, не да се боре за Ислам, него за турске нео-отоманске амбиције“, пише Никола Насер (Nicila Nasser) палестински ветеран, новинар и аналитичар. Индијски професор, Срирам Чаулиа (Sreeram Chaulia), пише да је у Турској политици на дјелу „пузећи скривени план, идеолошки покривен – Исламизмом, с циљем обнове Отоманске Турске“. Евоцирајући успомене на славу Отоманске Турске, министар Ахмет Давотоглу је написао да „као и у XVI вијеку, Турска ће поново учинити Балкан, Кавказ и Средњи исток дијелом своје државе - центром свјетске политичке моћи“.

На IV Конгресу Ердоганове АК владајуће странке, објављен је план „обнављања моћи Отоманских и Селџучких Турака... хиљадугодишњица побједе над Византијом – 2071., биће крајњи рок кад Турска мора достићи моћ својих предака“. Ето, то би било то, отприлике, у вези приче о доласку 500 хиљада Арапа у БиХ.

И, да завршим са ријечима пророка Исаија, с почетка његове књиге, гдје он каже да је „тешко грешном народу, народу огрезлом у преступима, злочиначком роду и поквареним синовима“.

Штампа