Бомбама до чланства у ЕУ

Миленко Вишњић

Је ли Србији потребна ЕУ-а? Није то било тако давно, кад је неки немачки амбасадор изјавио у Београду, да Срби треба да уче своју децу да је бомбардовање 1999. било оправдано. У нормалној држави, такав амбасадор би био проглашен persona non grata и било би му наложено да напусти земљу. Је ли то учинила Србија? На жалост, није!

Очито је да су владе Србије спремне да подносе сва могућа, замислива и незамислива понижења, да би испуниле све постављене захтеве, само да би Србија постала чланица ЕУ. Из страха или!? Руски амбасадор, нешто касније или у исто време и слично следећим речима је рекао, има ли Срба у Србији.

У 14. веку, Монгол Амир Тимур, освојио је огромну империју; империју, која се протезала од Русије до Индије и од Медитерана до Монголије. Циљ његових освајања је био само пустошење и пљачка. У историји је упамћен као брутални варварин, који је рушио и опседао градове, држећи у њима становништво до умирања; користећи лобање жртава за грађење стравичних кула и пирамида. Тадашњи владари Европе су дрхтали и на помисао да су Тимурове хорде биле близу или на њиховим границама; шаљући своје емисаре да подмићују Тимура у нади да ће избећи уништавање и сигурну смрт. Полтрони су увек постојали.

На жалост, Тимурова империја је нестала, али је навика за пљачком остала у Европи. Некад се жртве инфицирају злочином. У културама народа, чији је циљ превасходно пљачка, људски живот нема никакву вредност. Пљачкање се вреднује више од људских живота. У 14.веку је заустављен напредак западне цивилизације. Зато данас западна пљачкашка елита, макар што се тиче те лоше навике, још увек живи у том времену – 14. веку.

Бобмардовање – заплашити, казнити, осветити, опљачкати, политички преваспитати…

Дакле, нема суштинске разлике која би раздвојила Тимурове убитачне акције од америчких ваздушних ратова. Данас, западна “цивилизација” користи ваздухопловно наоружање, слично ономе како је Тимур користио мачеве да би заплашио и казнио оне који су имали смелости да му се супротставе или да га непокорно дочекају. Волео је и он полтроне.

Бомбардовање нема и никад није ни имало, функцију освајања ратовима. Бомбардери не могу да се користе за држање територије, али могу да униште све што је на њој. Ваздухопловство је очигледно намењено само за рушење, убијање живе силе и цивила и уништење свега и свачега на земљи. А уништење, очигледно, има само једну функцију - пљачка.

Нацистичка Немачка је бомбардовала Србију 1941., а три године касније, “савезничка” авијација није пропусила прилику, због наводног ослобођења “свог савезника”, да сравни Београд, Ниш и друге градове са земљом. Немачки фелдмаршал фон Клајст је на суђењу изјавио: „Ваздушни напад на Београд 1941. године имао је првенствено политичко-терористички карактер и није имао ништа заједничко са ратом. То бомбардовање из ваздуха било је ствар Хитлерове сујете, његове личне освете.“

Дејство бомбардовања био је предмет многих контроверзи деценијама. У Другом светском рату, РАФ је уништио велики део индустрије нацистичке Немачке, многе немачке градове, укључујући Келн и Дрезден, убијајући више од 600.000 цивила. Наведени циљ офанзиве је био да се разбије морал немачког радничке класе и то је неславно завршило – Немци су постали жилавији.

Америчко бомбардовање Ханоја, током вијетнамског рата, имало је сличне резултате, иако су Амери знали да губе рат, порушили су све што је могло бити порушено. Била је то чиста освета.

Године 1999., државна национална безбедност Америке - која је широм света била укључена у субверзије, саботаже, тероризам, мучења, трговину дрогом и ескадроне смрти – лансирала је 78 дневне, даноноћне ваздушне нападе на Југославију, рушећи све под собом, бацањем 20.000 тона разорних бомби - ваљда колико им је преостало, кад су се добро избомбардовали по Републици Српској и Републици Српској Крајини - масакрирајући и убијајући хиљаде жена, деце и мушкараца. Све ово је урађено због наводне “хуманитарне бриге” за Албанско становништво на Косову. Или, тако су макар очекивали од света да у то верује.

У распону од само неколико месеци, амерички председник Клинтон је наредио бомбардовање још три суверене земље: Судан, Авганистан и Ирак и више пута. У исто време, САД су учествовале у асистенцији ратова у Анголи, Мексику, Колумбији, Источном Тимору и, у разним другим местима - с мањим ангажовањем. Америчке снаге су распоређене на свим континентима и океанима, са око 300 великих база за подршку у иностранству и све то у име мира, демократије, националне безбедности и хуманитаризма.

Иако америчка војска тврди да се амерички ратови воде само да би се смањила и уништила моћ, способност и воља непријатеља - кршећи његов отпор, стварни циљ ваздушног рата је да казни оне који се дрзну и усуде да се одупру америчким амбицијама, циљевима и интересима. Напросто то значи, да казни, уништи и убије; а убијање цивила је одувек био елемент кориштен у рату због пљачке.

Може ли Србија без ЕУ

Покушајмо потиснути негативна осећања, нагомилана у протеклим годинама; покушајмо гурнути под тепих непријатне успомена и искуства, наталожена деценијама; покушајмо заборавити све злочине које је Запад учинио према тој малој земљи Србији, у задњих двадесетак година и хладне главе, погледајмо и друге могућности; све друге, сем оне најболније, да Србију пустимо да “иде европским путем, без алтернативе”.

Инвеститори, да ли из Француске, Италије, Немачке или неке дуге земље чланице ЕУ - ако је Србија стабилна и ослобођена корупције, криминала и мафије - а они желе да инвестирају, они ће то и урадити, била Србија у ЕУ или не. С друге стране, ако би Србија постала чланица ЕУ, Брисел и Вашингтон би настојали да контролишу сваки аспект живота и рада у Србији; чланство би значило и свакодневну контролу и инспекцију из Брисела; привреда би потпуно стала, ако се Србија не би повиновала свим европским правилима и стандардима, који њима само одговарају и, на крају, они би Србију до краја, економски и на други начин, уништили.

Народ Србије, макар и у занемарујућем проценту и углавном у већим градовима, није ни близу свестан шта чланство у ЕУ значи за њено становништво, привреду, коначно, и за саму земљу. Многи од тих малобројних верују да би улазак у ЕУ био крај свим нагомиланим проблемима; нагомиланим, управо од те ЕУ и њеног великог брата. НАТО би била обавезујућа одлука. То би значило да би, као прву ствар, Србија морала заменити целокупно наоружање, купујући америчко и тако удовољавајући америчким војним стандардима. Дуг би се додатно и драстично повећао, плус, обавезе према институцијама нових заједница, како Брисела, тако и НАТО-а.

Може ли Србија остати изван ЕУ и НАТО-а? Може, наравно да може и да ужива у добрим дипломатским и економским односима са свим земљама на равноправној основи. Може ли Србија бити мост између истока и запада!? Лично мислим да може, зашто да не, кад је ту улогу давно играла. Видимо да је висока цена придружeња ЕУ, плус борба и саме те заједнице да опстане; борба за њихову валуту; борба са социјалним немирима; развијен север, а запостављен југ...

Треба бити потпуно незаинтересован или пристрасан, па не видети у ком правцу иду многе земље ЕУ, посебно оне на југу, а које нису “близу ватре”. Надаље, Косово је камен спотицаја. Инсистирајући и даље “на путу евроинтеграција”, Косово би отишло насигурно, без наде да се, у тој пристрасној заједници на штету Србије, икада врати матици, јер су га “они” и одвојили од ње да се не би вратило. Много непотребних проблема и неизвесности, зашто се играти ватром и животима свог народа, а богами и својим? Историја је учитељица живота, да се некима не понови.

Рекли смо да постоји висока цена уласка у ЕУ, с једне стране, а с друге, ту су и остале, проверено пријатељске земље. Русија је историјски пријатељ Србије и једна је од водећих суперсила земаља, која се противи независти Косова и која је подржала сваки пут Србију у СБУН. Русија је, у ствари, најчешће бољи бранилац српских интереса од саме Србије, на жалост. Дакле, Русија, поуздан пријатељ и поуздан партнер, а и геополитички, географски и економски интереси им се поклапају. Ту је и Евроазијска унија, простор, највеће концентрације светских природних резерви.

Саберимо се и размислимо мало о свему! Знам да у Србији има и мали проценат русофобика, али нека и они нас мало трпе. Повољан трговински споразум са Русијом, се не би смео лако и, за рад неке тамо ЕУ, изгубити. То би нам била унапред ископана гробница; изгубити вековне пријатеље и чекати новог Принципа да покрене ослобођење земље Србије. Бојим се да би до тада, то трајало мало подуже, јер слабе су прилике и за Гаврилом и за Петром Мркоњићем у ова Андрићева времена – времена кад паметан заћути, будала проговори, а фукара се обогати.

Кина је земља са принципијелном политиком. Већина великих исламских земаља, такође нас нису “издале”. Наши њих јесу, на жалост. И, не само љих, него и оне са којима имамо и братске корене, као што је Белорусија, опет - на жалост. Не заборавимо и Азију и Африку, да не говоримо, целу латинску Америку, са свим својим земљама и земљицама, које нам нису сигурно непријатељи, што је показао и задњи састанак несврстаних у Београду. Или, можда, као народ окренимо се себи, али да се не стидимо ако нас неко и некад назове и србофили.

Једно је сигурно, а то је да су све досадашње поданичке владе, између осталог, биле притиснуте и испрепадане “њиховим” бомбама и правосуђем – на брзину направљеним у Хагу, можда од тих бомби, а и других начина је било да “наше приволе” да заволе, најагресивнију идеологију до сада виђену - ЕУ нема алтернативу.

Штампа