Све за Бриселска поглавља

Изборни добитници (Вучић и његова СНС), по државу Србију и српски народ апсолутни губитници,  4 године лажу своје поданике, иако није тајна да сви званичници Запада изјављују исто: Нема уласка у ЕУ прије признања Косова! Зашто грађани Србије затварају очи пред том истином? 


Потпредседник Европског парламента, Улрике Луначек, је изјавила да је више него увјерена да Србија неће ући у Европску унију док прво не призна Косово. Слично или исто кажу и други европски бирократи.

Све за Поглавља

Никаква Поглавља, никакви Брисели, само се чека „погодан тренутак“ да Београд и формално призна Косово. С друге стране, формирање Заједнице српских општина у „држави Косово“ је једина и истинска жеља Београда у „корист“ тамошњих Срба. Терет финансирања Бриселским договором напуштених Срба на Космету, који оптерећује „европски пут Србије“, треба хитно пребаци на Приштину. Треба те Србе хитно брисати!

Али, ни шиптарска опозиција није глупа и без осјећаја преваре, те се окренула на „нашу страну“. Срећа у несрећи: за улазак Србије у НАТО, противе се и Хрвати и Шиптари, а у БиХ Додик умирује Бошњаке.

То би био, сматра српска политичка класа у Београду, утјешни добитак у највећем српском губитку у миру; највећем губитку, током цијелог његовог историјског постојања. То би био, опет сматра српска политичка класа, и формални крај везе косметских Срба са њиховом матицом и Космета као српске земље. Велика је то „политичка храброст“.

Срби на Космету ће изгубити и право на србијанско држављанство, ако у међувремену негдје не побјегну, или у Србију, или у свијет као и Срби преко Уне, остављени од марионетског Београда на милост и немилост непријатељу.

Довољно је послушати макар једну изјаву неке Александре Јоксимовић или неког Небојше Крстића, које не занима Србија, само њихов Пашалук, па схватити од којих ликова је састављена београдска политичка класа, која 16 година крчми Србију. Послије слушања ових србомрзаца, три дана лежања у болесничкој постељи вам не гине!

Њемачки посланик Елмар Брок је недавно потврдио ријечи Улрике Луначек, „ни Србија ни Косово не могу да се надају придружењу Европској унији прије међусобног признања“. Гласовити званичник ЕУ, Дорис Пак, је изјавила да “Косово и Србија морају ући у ЕУ у исто вријеме”.

На посљедњем потврђивању мандата за „учвршћивање на европском путу“ – најновијим Вучећевим ванредним изборима, „народ је тим галантним политичарима стварно потврдио и продужио мандат, снажећи им политичку храброст“, да чине шта им је воља; како са народом, тако и са његовом територијом, у миру поклањајући душманима и колијевку његове државности, и његове културе, и његове историје.

И само помињање могућности формалног губитка Космета или било којег дијела српске земље и српског народа, тјерајући га да настави живјети са његовим непријатељем, код српских патриота покреће вал болних осјећања, надимајући им груди мучнином од издаје и овоземаљске неправде.

Додатну бол и повећан притисак у глави, изазива чињеница да то чини српско руководство под менторством оних који су пројектанти овог, у историји незаписаног чина – отимање територије уз „добровољни“ пристанак жртве. Подразумијева се да је ријеч о руководству, које у име лидерства у „Региону“, чини све да учини што више у корист српске штете.

Дио мултиетничке заједнице је тако хтио

Свеједно шта ја и други мислили, и поред малог крадуцања гласова, на задњим ванредним изборима (ванредни, чим политичка елита припрема битнију издају), народ је рекао своје: тој и таквој политичкој класи, “народ је поново повјерио мандат“, дајући јој и неограничену „политичку храброст и овлаштење за погубне одлуке“.

Изборни закон је ипак закон, макар донешен и под притиском Запада. Мањина (око 24% укупног бирачког тијела, око 19% гласова српског корпуса) доноси и доносиће „политички храбре одлуке“.

Све је било легално, али можда не и легитимно. Буџетска класа (ваљда око 800.000 пунољетних грла у администрацији), пензионери (по броју гласова, један од стубова власти), ратни и мирнодопски профитери (углавном спонзори), многи припадници националних мањина (само нека је против интереса српског бића), београдски опоортунисти (увијек иста размажена екипа из београдских хаустора)…

Разочаране Ђинђићеве присталице, Вукови „гардисти“ и Вукови не-православци, незадовољни Чанкови одметници, Чедини либерални Либерали, Вучићеви земљаци (Земе: од Ђинђићевог Бос. Шамца, Лабусовог Грмеча… до Вучићевог Бугојна, Вулинове Мањаче, Михајловићеве Тузле, Чедине Дубице и Сане…), значајна већина су „добровољно“ дали свој глас Земиној листи; глас за постепено гашење матице свих нас, па и мојих и Вучићевих Зема. Ко зна, можда Земе и нису свјесне ових погубних посљедица!?

Извор: Српски културни клуб

Штампа