Какве су шансе неуједињене, па и уједињене опозиције да науди харизматичном Мили Додику, његовом многочланом СНСД и његовим сателитима из Брчког и Приједора? Хипотетички, да се опозиција некако и уједини, некако побиједи на изборима, у чему би то била разлика њеног политичког дјеловања у околностима протектората? У чему се разликују програмски циљеви опозиције од позиције? Ни у чему, и једни и други имају истог Великог брата; следбеници су исте идеологије, зване ЕУ. Прагматични Запад нема дилему: сину који више слуша, дати власт!
Могу ли два лоша (слаба) убити Мил(у)оша
Има ли збир политичких вриједности више странака, исти легитимеитет као политичка снага једне јаке, па макар и најгоре партије? Нема! У Српској, шта може учинити било која политичка опција која нема подршку западних финансијских институција? Тешко шта, Ентитет је одавно у дужничком ропству? На Милу су навикли, увијек га убиједе на штету РС. У чему се разликују програмски циљеви опозиције од позиције; почевши од - Европски пут; нешто касније – НАТО; буџет – нема га без ММФ; незапосленост - преко 50%; у сваком сегменту - смањење људских права; криминал – декларативна борба против тог зла...
Коректности ради, за борбу против криминала, залаже се и СНСД, разумљиво, хапсећи чистачице и заобилазећи своје „стратешке“ играче. СНСД је доказао вјерност западним вриједностима, па зашто би се Запад бактао са тамо неком опозицијом, још растуреном? Шта је Запад тражио, добио је од Миле! Шта је више преостало за узети? Можда оно мало преосталих природних и осталих ресурса!?
Или, можда је опозиција већ обезбједила подршку такозване међународне заједнице, занемарујући чињеницу да има исту идеологију као и актуелна власт? Опозиција, обећала више од Миле!? Према томе, све ово није неизводљиво, примјењујући политички модел Србије, на којем су јој „сви релевантни фактори“ честитали; старе потрошене дародавце – ДС, замјенили са свјежим и недоказаним снагама – СНС; странком склепаном на брзину и с много новаца, вољном да да све од себе и од државе, и много више од тога.
Да ови оду, други да не дођу
Сигурно је да нисам усамљен у размишљању да је политичка зрелост гласачког корпуса Српске досегла ниво: „Да само ови оду, а да други никад не дођу.“ Мање-више, од 1991. године, све досадашње власти су довеле народ до дна, до очаја и немоћи, практикујући на њему демократију и користећи га као покусне куниће.
У Србији, оно што није успјела претходна власт за дванаест година, нова је све завршила за непуну годину дана: ухапсила Мишковића и присилно убрзала изборе на КиМ, приморавајући неалбанце да се „добровољно“ одрекну Србије. Шаљући позицију у опозицију, Запад обезбјеђује најачу могућу позицију. Одлуке штетне за државу, доносе се акламацијом – збиром старе и нове власти, обје исте анти-државне идеологије. Кажу, историјска прекретница!? Шта се преокренуло? Е, то је друго питање и то ће вријеме показати! Историја је већ давно одредила судбину оних који су доносили сличне прекретнице.
Ко год побиједио у РС, 2014., ММФ ће тражити своје: смањење пензија, укидање борачког додатка, укидање инвалидиских пензија, повећање старосног лимита, промјену Закона о раду, смањење социјалне заштите, отпуштање родбине... Неформално, увођење ропства у Српској! Може ли се опозиција, па и уједињења, с тим носити и је ли спремна за толике уступке западном финансијском лобију?
Ако опозиција није спремна на такве „темељне реформе“, онда неће ни доћи на власт! Опозицији недостаје оригиналност; да се по политичком програму разликује од актуелне власти. Некако и зачудо, сви имају исте политичке програме и циљеве и то неупућенима чини додатни проблем у тумачењу политике. Мало је оних који по политичком програму могу разазнати о којој се странци заиста ради, без навођења њеног назива. Прихватам могућност да можда само ја имам тај проблем.
Миле је огуглао на натезање са ММФ, не смије га ништа изненадити. Често му у помоћ прискочи и шеф синдиката, симулирајући опасност од страшних штрајкова, којих никад не буде. Колико ће ММФ тражити од Миле да још задужи Ентитет, то ни он не зна? Међутим, Милина урођена политичка вјештина, спремност на ризик, маневрисање и харизма коју паметно користи и ужива код својих вјерних војника партије, може лако бити превага на језичку следећих општих избора; и то, под условом, и како смо већ рекли: да му Запад и даље буде наклоњен и да још једном одријеши своју цицијашку кесу.
СНСД је лидерска странка, опстајући ослоњена на Милин политички углед и његовово лично чојство; ослањајући се на оне који са њим имају исти интерес; на број оних који су на буџету, укључујући тетке, ујаке и бабе... С друге стране, опозиционе странке немју Велике вође, него више познатих и неиспрљаних имена: Мићо Мићић - Семберија, Вучуревић - Херцеговина, Бјелица – Романија, Драган, Младен Први, Младен Други и још неки други и трећи опозиционари. Поменути славни географски појмови имају мало бирачко тијело, тиме и мале шансе - несразмјерно својој славној историји, да битно утичу на изборе у Српској. Као и увијек, и географски гледано, Бањалука у Српској, после Вашингтона и Брисела, одлучује све и о свему!
За крај: можда је ово битно, а можда и није! Ако, пак, опозиција жели власт, ради власти, онда нека се прво уједини; друго, нека се савјетује са Вучићем како практиковати власт, сводећи је само на причу о криминалу и то тајкуна који нису војници његове партије! Дакле, мало, али има наде да се опозиција у Српској домогне власти. По коју цијену, већ видимо према фактурама које пристижу Београду, а тек оне које ће стићи потомцима, ако их уопште и буде, није тешко ни замислити.
Штампа
0 коментари::
Постави коментар