СБ УН: Усијани односи Истока и Запада

Миленко Вишњић

Односи Истока и Запада, у Савету безбедности УН, постали су неподношљиви. После постизања концензуса о потреби реформе СБ УН, све се више отвaрају многа нерешена, како стара, тако и ново-настала питања: Индија - стална чланица СБ, Хемијски арсенал у Сирији, добри или лоши терористи, заштита Турске Патриот системима, Магнитски Акт –  “ресетовање односа” са Русијом…

Све ово, за многе аналитичаре, води у тунел пун експлозива. Западни медији Сирију истичу као приоритетан проблем. Да ли је то бацање прашине у очи или…? Да ли је само Сирија проблем и почињу ли сви проблеми од те, једногодишњим ратом полу-уништене државе? Говоре ли на Западу - Сирија, а мисле на Иран.

Највећа подела у СБ од оснивања УН - проширење

Једна група земаља, на челу са Русијом и Кином, сматра да је неопходно повећати број сталних чланица Савета безбедности; док друга, мало богатија и нешто мања група земаља, предвођена САД, чврсто стоји на позицији да треба проширити СБ, али са несталним чланицама. Ове различите и чврсто ушанчене погледе, многи аналитичари сматрају највећом кризом, од оснивања УН.

У редовима који следе, гледаћемо само неке, али и кључне, супростављене ставове Истока и Запада, који сваким даном добијају на интензитету у коминикацији у СБ УН, а чије последице више нико не може предвидети. Или, тачније, сигурно је да неће донети ништа доброга овом свету. Лоше искуство с Лигом народа је довољно упозорење лидерима света да и мала грешка у њиховој комуникацији, може узроковати непоправљиве грешке – увести свет у потпуни рат.

Став Запада – на челу са САД:

Највећи критичари УН, САД и њени савезници су својим задњим таласом критика, везаним за неуспело доношење резолуције о Сирији, опет и по стоти пут, злоупотребљавајући поглавље 7, кренули с хајком на УН, оптужујући их да су неспособне “смирити” Сирију. Циљ Запада је доношење резолуције о увођењу санкција, а у ствари, стварни циљ је војна интервенција – либијски сценарио. За оно, за шта су се САД некад силно залагале – право на вето, одавно је постало сметња у спровођењу политике сталног “патролирања” светом.

Противљење руској инцијативи да се СБ прошири сталном чланицом - још најмање једном столицом, се сматра највећим дипломатским сукобом од оснивања УН, до сада. Запад се залаже за проширење, али са бројем земаља посматрача – несталних чланица. Запад је заинтересован за “аритметичко” гласање у доношењу рефроме Савета безбедности. Запад се осећа “јачим”, захваљујући чињеници да је претходним проширењем СБ, Запад проширио СБ са земљама које су на његовој линији.

Запад покушава да обезбеди себи, какву такву легитимност, да би могао војно интервенисати у Сирији. То, кажу анатитичари, не би била изнимка, уз оно што је Запад већ учинио; прво, у бившој Југославији, а касније, по сличном моделу, и у Либији. Уништио две државе, делимично се покривајући резолуцијом такозване забране летења. Јастребови са Запада желе да по сваку цену интернационализују ситуацију у Сирији и да прошире сукобе изван граница те, већ готово и потпуно, уништене земље.

У таквим напорима, Запад је прешао сваку границу морала, проглашавајући неке терористе - део такозване опозиције - добрим момцима, остављајући довољно простора за закључак да и даље постоје и лоши терористи, али кад им то буде требало. Правдајући такав став, Запад каже да се мора узети у обзир цели контекст сукоба у Сирији, укључујући и нужност атентата, узимање талаца и остале неопходне терористичке акције. Циљ оправдава средства, тумаче на Западу.

Запад упорно “гура” и тражи формално оправдање за интервенцију, налазећи упориште у чињеници да Сирија поседује хемијаско оружје. Иако, с једне стране, исти тај Запад признаје да би била највећа опасност, како за регион, тако и за цео свет, да његови добри терористи дођу у посед тог опасног оружја.

С друге стране, Запад и у таквој хипотетичкој ситуацији – оружје у рукама терориста - ставља сав терет на владу Сирије, оптужујући је да би то била њена неспособност да онемогући терористима да дођу у посед тог оружја за масовно уништење. Запад оптужује Сирију да премешта хемијско оружје, наводно, припремајући се за уништење властитог народа или преношење сукоба ван своје границе.

Посебан проблем, у односима западног и источног света, представљају Патриот системи постављени у Турској; зашто и на који начин их је Запад поставио и места на којима се концентришу. Наиме, наводно, једини и стварни разлог да се гомилају Патриоти у Турској, је заштита америчких радарских система од евентуалног напада и уништења.

Став Истока – на челу са Русијом и Кином:

Индија је одавно истакла жељу да постане стална чланица Савета безедности. Русија снажно подржава Индију, у тој њеној аспирацији. Генерално говорећи, став Истока и већине земаља Трећег света је да се СБ мора проширити сталним чланицама из групе земаља Трећег света; земаља, које су, у протекле две деценије, постале финансијски лидери, као што је Бразил и Индија.

Русија и Кина се снажно противе доношењу резолуције о Сирији, страхујући, а и учећи на својим грешкама, да такав луксуз не могу себи приуштити. Такође, знајући да би “легализација” такве интервенције, сигурно запалила цели регион, а вероватно и целу јужну границу највеће земље света, Русија и Кина блокирају и помисао да се тако нешта дозволи.

Руси држе, да би проширење СБ сталним чланицама из Трећег света, учинило УН много лепшим местом за живот различитости и да би та светска влада, боље рефлектовала плурализам у свету. Такође, Исток се залаже за општу сагласност већине чланица, без прегласавања, које би сигурно довело до распада УН, а то би свет подсетило на искуство са Лигом народа.

Русија и Кина су јединствене у мишљењу да Запад не би много и више ризиковао, као у  случајевима са Југославијом, Ираком и Либијом, макар без малог и привидног легитимитета који би им омогућио војну интервенцију. Дакле, ове две земље верују да би то била крајња дрскост од стране Запада, ако би и после толико подигнуте прашине око резолуције, ипак учинио оно што је претходно чинио – бомбардовао ову суверену земљу. Русија је посебно свесна својих претходних грешака, које су омогућиле Западу да дође до уверења да је промена режима у сувереним државама, на западни начин и без одобрења СБ УН, постао стандард.

То што Запад дели терористе на добре и лоше момке, Исток осуђује и оптужује га за повреду међународног хуманитарног права. Ако наши западни партнери наставе са квалификацијом на лоше и добре терористе, то нас може одвести у зону сумрака, не само на Блиском истоку, него и у целом свету, каже се у једном интервјуу.

Исток, такође мисли да је највећа опасност да се терористи докопају хемијског оружја, али, зато, не мисли да би за то била крива сиријска влада, због чињенице да терористе помаже Запад, те тиме мора и треба да преузме одговорност за могућу насталу ситуацију. Оптужбе Запада да Сирија премешта хемијско оружје, да би предузела нове акције, по Истоку - не стоје.

Наиме, Исток трвди да на сваку информацију да Сирија нешта чини са тим оружјем, контактира директно сиријску владу и добија искрене одговоре. Сиријски одговор, у који Исток верује је, између осталог, да то влада Сирије чини у циљу концентрације целог хемијског арсенала на два сигурнија места, чинећи га сигурнијим за одбрану и лакше га чувајући од напада терориста.

Сиријска опозиција је јако активна на граници са Турском, у намери да испровоцира инцидент, који би довео до међународног револта. Прогонећи терористе, који беже преко турске границе, Сиријци су направили неколико ненамерних преступа. Русија је одмах интервенисала код сиријске владе, а онда је проблем Патриот система, постављених да, наводно, штите радарске системе НАТО, изашао на површину.

Руси разумеју и прихватају реалност и обавезе Турске према НАТО, а цене и њихову бригу за сигурност, али… Међутим, руски стручњаци сматрају да начин како су постављени Патриот системи, никако не упућује на намеру да се Турска штити од Сирије, него да су ракете уперене према Ирану.

Неколико описаних супростављености Истока и Запада, су само део онога шта се дешава у светској, не баш стабилној влади – СБ УН. То, шта ће се дешавати и на крају десити, и које ће активности, која страна предузети, у заштити својих интереса и интереса оних који их подржавају, није остало много времена да се види. Живи били, па видели!

Штампа