„Демократске“ реформе: реформа државне управе, реформа правосуђа, реформа образовања, реформа реформе... Зар нас није послератно искуство поучило, посебно од такозваног отварања према Западу, прихватања његових вриједности и увођења европских стандарда, да су све - баш све реформе, које је влада Српске мјесецима помпезно промовисала, донијеле све - само не и бољитак и напредак; односно, донијеле су назадак и само деградацију сваке институције која је била предмет њених реформи.
Тако, или слично томе, десило се и са реформом високог образовања. Стање у правосуђу, управи, како нам је средње образовење; све сами промашаји… Писати о «демократским» реформама, чувајући лични, и дигнитет оних о којима се пише, избегавајући стереотипе, фразе, еуфемизме и флоскуле, назвајући праве ствари правим именом, а истовремено - истрајавајући на истини и тачности информација, је, ништа мање, него сизифов посао.
Самоубилачке реформе
Начелно и у политици - реформе не би требале да буду циљ сам по себи, него унапређење ефикасности функционисања државне управе и свих њених институција!? Да ли су наше институције и наша Влада, у симбиози политике и криминала, исправно схватили и успјели да правилно примјене ову дефиницију? Да ли је управа уређенија сада или у годинама прије рата? Да ли је економско стање боље сада или непосредно послије рата? Зашто нам стално иде горе и горе, зашто стално падамо - ниже и ниже? Зашто се лажно надамо, не учећи и не ослањајући се на искуство стечено на сталним грешакама? Шта нас то вуче у девети круг пакла?
Како описати и објаснити деградацију свих институција, па и високог образовања у ери општег суноврата вриједности, прије свега - традиционалних и вјековима стицаних; надаље, како успјети, користећи ријечник општих мјеста и не спомињући имена главних криваца или, још тачније; како и непосредно - не именовати кривце? Нису ли и ти кривци, такође, “жртве” општег неморала и пљачке - двије главне погубне друштвене појаве, које нас окружују и уништавају све око нас – почевши са образовањем, правосуђем, управом, привредом? Искушења, па и она “академска», могу се скупо платити.
Дакле, намеће се питање: чији би могао бити интерес, чинећи све да нам буде све горе и горе? Тешко чији, сем западним «пријатељима», који су све ово и закували? Помињући интерес, мислим на народ, нас саме; ми, који би требало да се боримо, тежимо и желимо боље организовано друшто, без глади и самоубистава? Много боље организовано од овог којег имамо! Можда друштво, довољно добро организовано; макар онакво - ако не може боље - какво смо имали прије реформи!?
Зашто наша Влада има проблем да призна да је то њено “боље” – погрешне реформе, у ствари – за народ, све горе и горе? Одакле таква упорност Владе, да народу испира мозак, вријеђајући му интелигенцију и убјеђујући га да ће ускоро лоше прерасти у добро – црно у бијело? Само још ови избори, вели Влада!?
Двадесет година иста прича, а све више биједе и глади, све мање остављамо будућим генерацијама? Можда, неким и туђим генерацијама, а не и својим; остављамо све другима, поклањајући им своје природне ресурсе? Некад су млади људи, док су имали шта понудити свијету – своје знање, могли и побјећи од зла, а сад - сад никоме нису потребни! Међутим, и даље има и оних који савјесно уче, припремајући се за најгоре - одлазак у туђину. Знање је домовина, гдје га год однесеш, осјећаш се као код куће.
Криминал на факултетима
Неки тврде да је “реформа” високог образовања почела са почетком оснивања приватних факултета, по истима; та је реформа моделирана према предратним вечерњим школама или, по оним толерантнијим – да је то модел, некад примјењиван на Радничким универзитетима. У вези с тим и на трагу сличних вриједности, долазимо и до високог образовања на државним факултетима. Од десетак прочитаних гријехова, почињених само на Универзитету у Бања Луци, прво што ми је привукло пажњу или, на шта сам случајно налетио, биле су почетне ријечи наслова чланка, отприлике: «Оптужбе групе посдипломаца...».
Слиједом узбудљивих универзитетских догађаја и, неког дана - 2006., на Универзитету у Бања Луци; десило се да је један стручњак изабран за декана АГ факултета – послије каријере “успешно” обављеног посла у Министраству грађевинарства. Кажу, изабраше га политички и без претходног наставничког искуства. Изгледа да смо окружени шпијунима, злобницима и домаћим издајницима, ако ово није истина, него само обична новинарска патка?
Да је Декан успјешно искористио свој рад и у своју корист, радећи у поменутом министарству, говори, изнад свега похвалан податак, да је он, у периоду 1999. до 2001. године, успио да «стекне» двије највише академске титуле: магистар и доктор наука!? Они, који се мало више разумију у стицање највиших академских звања, рећи ће да је то прекратко вријеме за академисање – готово немогуће. Пакоснији воле да кажу да је најлакши начин стицања академских звања, управо запослење у неком министарству!? Само, како доћи до министарства, питају се исти заједљивци?
Оптужбе групе постдипломаца – 2010. године, на рачун Декана АГ факултета у Бања Луци, због одлуке да се студентима наплаћују “дупле школарине”, је срамота која ме је и опредијелила да кажем коју ријеч, о том и баш том факултету и, о том и баш том Декану. Повријеђен због открића ове афере, да се још шта не би открило и да би се откривено што прије заташкало, а можда и због властите преосјетљивости, Декан је демонстративно понудио оставку – неопозиву оставку.
На видику је био велики сканадл - велики и незамјењиви губитак једног стручњака, за овај факултет, за град Бања Луку, за саму Републику Српску, а за оне болећивије према стручњацима - и регионални губитак. Декана у оставци је подржао, по писању листа Прес, и декан Правног факултета – иначе, гуру правних наука, бањалучког међународног права.
Међутим, ипак је чин блефа са оставком уродио плодом: афера «дуплих школарина» је потиснута у други план, избацујући на површину проблем саме Деканове оставке - као приоритет, приморавајући «надлежне» да га моле, да је повуче. Ко воли медијску прашину, па тако и надлежни на БУ, учинише све да се прашина слегне?
Занимљиво је подсјетити, да ректор Бањалучког универзитета и поред «јаких овлаштења», није имао политичку моћ да смијени Декана. И, умјесто да је разријешен дужности, Декан не «одолијева» молбама надлежних - повлачи оставку, задовољан што је јавност, аферу «дуплих школарина», брзо заборавила. Да, јавност заборавила, али не и они који су све то и покренули и којима никад није враћен новац, као и Деканове колеге на факултету, који су се, за претпоставити је, само могли стидјети таквог, не баш академског чина.
Наслов, “Професори на тезгама згрнули 100.000 КМ”; чланак, објављен у готово свим медијима, детаљно описује малверзације и злоупотребу институције БУ. Конкретно, на већ поменутом – АГ факултету, а у циљу, како медији преносе, стицања добити од неких тричавих сто хиљада КМ, додуше, за ова вријемена мале суме новца. Три милиона је одавно установљена константа за прекорачење моралног лимита!? Описати, шта се дешава и на другим факултетима у Српској, требало би много одрицања и много, много година писања.
Својим незрелим и уцјењивачким понашањем, хистеричне или шизофрене особе, циљ постижу на два начина; или, поврјеђујући оне који их воле или, кажњавајући и уцјенујући оне које могу. Иначе, такве особе су слијепе присталице ауторитета и страствени поборници једноумља. Још црње: јадна је мајка онима који су таквим особама подређени.
Не долазимо ли до заједничког закључка; изгледа, приватна иницијатива није запостављена ни на највишој образовној институцији – Универзитету у Бања Луци? Међутим, још горе, постоји и оправдан страх да и ове «демократске промјене» нису "мапа пута”, на европском путу приватизације последњег бастиона једног народа и једне културе – образовања? Мало је оних који вјерују, радећи овако, да нас чекају бољи дани – насупрот томе, много је више оних који тврде да је, из годину у годину, све горе и горе, почевши од окончања рата и наглашено и убрзано пропадање - посебно од 1998. године.
Наставни план обданишта
Оно што је још погубније - од самог организованог криминала на једној образовној установи, је квалитет наставе и уџбеника. Куповина испита и диплома, је дугогодишња прича и, прича за себе. Плагијатима се задовољава форма, а суштина изоставља и то је, отприлике, начин како се то ради на високим и још вишим школама Српске. Лоши - због ниског стручног знања аутора, или намјерно лоши – писани само због зараде, штампају се приручници - Веселе свеске, са још лошије преведеним и, по скраћеном поступку, скресаним чланцима; скриптама, по којима су, углавном, данашњи студенти и приморани да уче.
Такву једну скрипту – упутство за кориштење неког програма за статистичка истраживања, имао сам прилике и лично да видим - ма, шта да видим - него и листам. Да је Веселица намјењена почетницима рада на рачунару, ни пола муке, али је, на жалост, намјењена зрелим људима – студентима, који ускоро треба да преузму одговорност и вођење овог дозлабога уништеног и осиромашеног друштва.
Не вријеђа ли ово здрав разум свих нас; или, још непокварене мозгове будућих инжењера, сигурно разара? Да иронија буде још већа, ова Весела свеска је прихваћена и као научни рад - услов, за избор ванредног професора - предавача предмета Информатика на АГГ факултету.
Сам назив књиге, «Аналитичко-статистичке технике у савременом истраживању», и није тако обесхрабрујући, колико је сам садржај сумњиво «поучан» за студенте овог и било којег факултета. Такође, оригиналном називу програма - Statistical Package for the Social Sciences Software, одакле је све и преписано, нема се шта приговорити, под условом, да се користи у Заводу за статистику или Социјалну помоћ.
Све саме сличице; мале сличице, једна до друге; сличице и мало текста, лоше копираних са електронског упуства поменутог софтвера, намијењеног за статистичке анализе, броја рођених, броја умрлих, броја срчаних болесника… броја без броја. Ово научно дјело се бави објашњењима типа: како унијети податке, како нумеричке, а како алфанумеричке. Надаље, кад се унесу жељени подаци – мудро савјетује аутор - све што треба знати, је кликнути “Ентер” и, неки резултат се добије. Изгледа да ова скрипта и није превише поучна?
Овај начин писања научних дјела, је најбољи начин како учинити медвеђу услугу сиромашним студентима, којима је једино и истински стало до стицања знања. Само Са-знање Сиротињу Спашава! Само оним студентима - којима је тата или мама већ обезбедили богаство на «демократски» начин; студентима, који не морају никад и ништа више радити и који се боре само за добијање “папира” – биће од користи оваква професорска научна дјела.
Ово је начин, како богати студенти јефтино долазе до диплома, са мало или нимало, труда и знања. Имају све, само им фали титула! Истовремено, ово омогућава професору, да му његово научно дјело, на лак начин, обезбједи солидну зараду. Сем сиромашних студената, изгледа, сви профитирају.
0 коментари::
Постави коментар