Зашто је народ изгубио осмијех са лица?

Страх од неизвјесне сутрашњице, безнађа и борба за пуки, голи опстанак, потиснуо је сваку радост, спонтаност и брисао осмијех са лица.

Под политичком и војном претњом Запада 90-тих, присилно прелазећи из мирног поретка у транзициони, дивљи, пљачкашки капитализам - народи бивше СФРЈ су постали апатични, исцрпљени, узнемирени, отуђени, збуњени, тужни, ћутљиви, ћудљиви, без хумора и сатире, ироније и осмеха - колективно уморни, а многи су постали неморални и насилни.

Пролазак кроз тако безочан и суштински разарајући историјски прелом оставио је дубоке, трауматичне трагове на социјално и психолошко ткиво народа бивше Југославије. 

Прелазак из поретка у којем је постојала социјална сигурност, солидарност и извјесност у сурову транзициону стварност, представљао је шок који се десетљећима одражава на свакодневни живот, менталитет и дух обичног човјека.

Губитак сигурности и страх од голог преживљавања

У социјалистичком периоду, ма колико он био идеолошки или економски оспораван, постојао је осећај предвидљивости: сигуран посао, радничка права, бесплатна здравствена заштита, образовање и друштвени статус који није зависио од незаситог “газде” и суровог тржишног обрасца. 

Преко ноћи, уништавањем индустрије и распродајом друштвене имовине, у процесу који се с правом назива пљачкашком приватизацијом, поштени “обични” људи су одбачени, изоловани, занемарени, обесправљени и искључени из свих друштвених и политичких дешавања.

Страх од неизвјесне сутрашњице, безнађа и борба за пуки, голи опстанак, потиснуо је сваку радост, спонтаност и брисао осмијех са лица.

Ратна траума и колективни губитак

Геополитички притисци, распад земље праћен ратовима, разарањима и страдањима, створили су трајну психолошку травму. Колективно ткиво друштва суочило се са губитком не само материјалних добара, већ и мира, домовине, заједничких вредности и међусобног повјерења. 

Када је човјеку угрожен физички опстанак и када доживи или свједочи великим трагедијама, хумор, иронија и осмијех се повлаче пред одбрамбеним механизмима туге, ћутања и апатије.

Морална и друштвена дезоријентација

Транзициони капитализам на овим просторима често није донио владавину права и институција, већ систем у којем су традиционалне вриједности (поштење, рад, солидарност, образовање) девалвиране, док су криминал, опортунизам и неморал постали друштвено пожељни и награђивани обрасци понашања. Суочени са тим моралним суновратом, многи осјећају дубоку отуђеност и бесмисао, јер поштено дјеловање више не гарантује достојанствен живот.

Умрљаност духа и одсуство сатире

Југословенски простори су историјски били познати по специфичном хумору, иронији и духовитости чак и у тешким временама.

Међутим, када колективни умор постане сталан, а исцрпљеност од страха од постанкатраје деценијама, хумор се губи јер нестаје енергије за његову креативност. Остаје само горчина, тихо незадовољство или пак агресија као издувни вентил нагомилане узнемирености.

Ова дијагноза стања у којем се друштво нашло није само описивање прошлости, већ и објашњење дубоких душевних рана које се покољењима преносе, а које захтијевају дубоку друштвену патњу, обнављање солидарности и повратак традиционалним вриједностима, како би се осмијех на лицу и живот достојан човјека поново вратили на ове просторе. 

Штампа