Једно једноумље је замењено с мноштвом различитих једноумља...

Дакле, на Балкану људима не треба веровати, једнима зато што их познајеш, а другима зато што их још не познајеш.

Крајем осамдесетих и почетком деведесетих, комунистичка идеологија је искомпромитована и долази до остварења 'слободе мисли и говора'. Многи су очекивали да ће доћи до 'отрежњења' и да ће бити одбачена ауторитарна начела размишљања. Није се то десило, него се променила само форма, није више била комунистичка, него антикомунистичка. Социолошка истраживања тих година су показала да је чак дошло до скока ауторитарне свести.

Према томе, људима је и даље остало најважније ко говори, а не сам смисао о чему тај говори. Почињу се тражити нови 'дежирни кривци', пошто су они који су се некад борили против претходне власти, постали нови ауторитети. Пребацује се одговорност на комунистичке вође, али свест народа остаје иста, тако да је данас стање у друштву горе него што је било у време социјализма, сем што се неколико појединаца 'амерички' обогатило, с једне стране, гладних преко 75% и оних који рове по кантама за смеће преко 15%, с друге стране.

Тешке су последице схватања да је човек рођен неискварен, те да је за све ово лоше стање крив друштвени систем, да ли социјализам или овај систем данас или, како се већ зове, капитализам. Било је за очекивати да ће социјални фактори утицати на промену људског духа, али промењена је само форма - из комунистичке у антикомунистичку.

Огуглали смо на распрострањено мишљење типа 'да је педесет година социјализма криво за нашу духовну и моралну деградацију'. Да није само тако, невешћемо неколико примера из времена пре тог 'мрачног' периода који јасно говоре да идеологија нема много утицаја на промену стања наше свести и да је она дубоко укорењена у нама много пре.

Још је Светозар Марковић објавио у "Одабраним листовима" да "ствар социјализма пропада, јер нема социјалиста" или да он, као ствараоце бољег друшта, не види само обесправљену радничку класу, за коју мисли да је себична и да јој је циљ да сви њени чланови постану капиталисти, већ све племените људе којих има у готово свим слојевима друштва...

Године 1939. антрополог В. Дворниковић је у својој књизи "Карактерологија Југословена" написао: "Ко у таквој средини ма шта прима за готово, испада будала. Један наш човек изјавио је у новинама да су по његовом мишљењу Енглези најдетињастији народ на свету". Дакле, на Балкану људима не треба веровати, једнима зато што их познајеш, а другима зато што их још не познајеш. Ово је у контексту упоредбе Енглеза и Балканца.

У Вујаклијином лексикону за појам балканизма написано је: "Безначелност, борба недопуштеним средствима, подвала, политичка убиства, подмићивање, страст за богаћењем, снисходљивост према вишим, а грубост према нижим од себе". И ово нам је све познато и све већ виђено код нас, зар не.

Имануел Кант је дефинисао потребне духовне напоре у превазилажењу вањских утицаја и притисака: "Сваком појединцу је тешко да се извуче из своје незрелости која је постала део његове природе. Он је ту незрелост чак и заволео и зато није у стању да се служи својим сопственим разумом... Зато је само неколико оних којима је успело да се властитим напорима свога духа извуку из стања незрелости...".

Стање личне или колективне неодговорности је помогло томе да више немају дилеме они који су веровали у 'када би се променио систем, променили би се и људи'. Човека чине одговорним: ум, савест и воља. Ум открива човекумотиве (побуде: себичност, кукавичлук, гнев...), савест је та која процењује морану вредност тих мотива и, на крају, воља је та која треба да се одупре (ако су лоши) тим побудама.

Међутим, ако се деси да се човек својом вољом не одупре тим поривима, тада му смета властити разум који га стално опомиње на погубност тих мотива. Затим настаје сукоб новоформираног Ега (слабости које њим почињу да владају) и његове личности.

Значи, функција ума-разума је искључена, јер је жртвована да би се сачувао мир пригушене савести и тада човек има потребу да неко други мисли, одлучује и делује уместо њега самог. Друштва или појединци које карактерише колективна неодговорност, покушавају да надоместе функцију ума и савести потребом за идеолошким ауторитетом или култом личности.

Да би избегао стални стрес изазван дејством разума, који стално упозорава на слабости и неиспуњене одговорности, човек прибегава идеолошком или религиозном деловању и тако привремено избегава одговорност за неодговорност.

Сад већ долазимо до потребе за 'дежурним кривцима', на које би се пребацила одговорност властите неодговорности. Некада су се ти кривци налазили у идеолошким, а у задње време и у националним или верским непријатељима.

Без сумње се можемо сложити да су демократски принципи најприхватљивији, али не увек и најбољи само зато што је нешта или некога изабрала већина. Нико озбиљан не спори да је Хитлер изабран демократски и да је, за то време, имао највећу подршку бирача од свих земаља у Европи. Шта је то изабрао немачки народ демократским путем, сви змано. Неко је давно приметио да та већина готово никада није у праву.

Пошто је већина често заведена, поткупљена или уплашена, укратко, најчешће незрела и вођена интересом, пристрасношћу, а понекад и инатом.Тешко то иде у пракси, знамо то сви добро. Зато је неко некад давно рекао: "5% људи стварно мисли, 25% људи мисли да мисли, а остатак од 70% би најрадије побили оних 5% што стварно мисли".

Сведоци смо овога у Репиблици Српској, како за време Радована, тако и данас у време Лемија, а под изговором сталне угрожености РС. Миле има апсолутну већину у НСРС, а сразмерно томе ваљда и материјалне потребе. Нећу коментарисати ко је владао у тежим околностима, па тиме и имао 'легитимнији' изговор за 'ућуткавање народа'.

Према томе, историја нам често открива да нам највећа зла не доносе увек окупатори, ако се изузме њихова вештина изазивања ратова, него властита власт. Видите, рат у Босни и на целом простору бивше Југе су свесрдно 'произвели и помагали' са запада да се достојно обави, али пљачку и остало што је уништило целу земљу су чинили домаћи, захваљујући доношењу закона о приватизацији, односно потискујући глас властитог разума и савести.

Интересантно је да нема опозиције таквом неморалном деловању, што говори највише о нама самима. Зато је ту ауторитарна свест гласача (неко други мисли, одлучује и делује уместо њега самог), која ће опет 'легитимисати' све учињено и ауторитетима, макар привремено, умирити савест. Кад је реч о такозваној опозицији, она вероватно не жели да одузме и себи могућност истог понашања, ако случајно икад дође на власт. Додавати још детаља у доказивању да је више до народа него до власти, одвело би нас до система образовања.

Наиме, да би ауторитети појачали ауторитарну свест својих поданика, направили су такав систем образовања који даје полуписмене људе, али зато сигурно такви поданици неће никад променити свој однос према ауторитетима, јер су их задужили дипломом, нити ће бити било коме конкурентни својим јадним знањем.

Плус, посао за повлаштене омладинце и омладинке који су 'завршили' на тим њиховим факултетима (те менаџмент овај, те менаџмент онај...). Е, такви су тек њихови до гроба. Пример 'прављења' властите подобне омладине виђен је такође 30-40 година у Немачкој.

Ту су и еуфемизми, односно особина која открива људску незрелост у сучељавању с властитом одговорношћу. Уместо појма 'крађа', користе еуфемизам 'позајмица', уместо 'штрајк', користе реч 'обустава рада'.Укратко, неодговорне личности су склоне кориштењу еуфемизама. Слажемо се сигурно да многи 'јавни радници' углавном користе ове изразе.

Један од тестова којим се сваки човек куша да ли пристаје на зло, је када жртвује начело правде зарад властитог интереса - они несавесни и други, они савесни, не иду тако отворено против своје савести, него траже изговор којим ће умирити своју савест, на начин да је неко зло неопходно због виших интереса и да зато то зло и није тако велико зло.

Најкраће говорећи, сви ми (чак и на нивоу целог човечанства) имамо учешћа у свему што нам се лоше дешава (и добро, наравно), да ли због властитог кукавичлука или сујетног страха од губитка одобравања од  других. То је она сујета када се одричемо правичности, а у ситуацији када треба да станемо на праведну или слабију страну (мемој мене мешати богати, не сећам се или нисам ја то чуо...). Четири године, од избора до избора, кукамо због криминалне власти, а онда...? Онда их поново изаберемо.

Сујета и кукавичлук нас наводе да својим нечињенем стварамо амбијент у којем 'ауторитети' могу да раде шта пожеле. Филозофија оправдавања зла није ништа друго него кад особа из страха пристаје на опште друштвено зло и још покушава да убеди своју савест и друге да је то зло било оправдано (боље да гласамо за 'нашег'), а многи ће, због своје нечисте савести, фанатично бранити свој поступак и, због њиховог погрешног поступка, настало зло.

Дакле, да би затрли подсећање на своју кривицу, људи почињу патолошки мрзети онога кога су сматрали потпуно невиним, јер су из кукавичлука одлучили да жртвују принципе правде. Страх човека нечисте савести – Кајинов синдром, је описан и у Светом писму.

Нечиста савест производи страх код човека, тако да он види суд правде у свакој критици, било од непријатеља или искрених пријатеља, свакој тешкој животној ситуацији, свакој неприлици... «Република Српска је бољи део БиХ», је нешта што може рећи само мало дете, јер то говори о незрелости оних који то подржавају. Питање је, ако је ФбиХ гори део БиХ, зашто се поредити с њом?

Незрели људи гледају шта је горе код других, да би оправдали своје лоше резултате. Док зрели људи напердују, незрели, одгађајући суочење с истином, тону дубље и дубље. Пребацивање властите одговорности и неуспеха на утицај спољних фактора је, ништа друго, него избегавање кварења расположења, односно пријатних осећања, а тиме и задовољења властите себичности. Онда се питамо, 'па, ко опет за ове гласа'? Сви ми, на овај или онај начин.

О кривици на националном нивоу писали су многи научници, иако за одеређивање карактера једног народа, не постоји утврђена научна методологија. Пишући о 'националној болести Немаца', Јунг је написао 'дијагнозу' да Немци пате од хистерије, од исте оне болести, по њему, од које је боловао и демоктатски изабрани Хитлер.

– Тај народ не може да прихвати властиту кривицу, као што није могао ни да је не изазове. Тај народ ће учинити сваки вид самооправдавања само да избегне да се суочи сам са собом, писао је Јунг 1945. Уместо суочења са властитим карактером, Немци су пројектовали свој искварен карактер на Србе. «Да нас ви Срби нисте зајебали 1941., сада би ви били портир, а ја универзитетски професор», описује своје искуство са портиром гостујући у једном хотелу у Немачкој, професор Жарко К. Дурмитара у својој књизи «СРБИ ОГЛЕДНИМО СЕ».

«Кад год нисмо у могућности да мењамо околности, суочавамо се са изазовом да мењамо себе», рекао је Виктор Франкл. Према томе, преузимање на себе одговорности за своје побуде и поступке, значи просвећивање личности.

Штампа